Литургија у Аји Софији пред очима Турака

13. новембар 2023. Zdravko Elez 1639 Views 0 Comments

Скоро пет векова од претварања светиње у џамију, 1919. године, храбри грчки свештеник заједно са групом официра служио је свету литургију

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Потез за дивљење: Архимандрит Елефтериос

Света Софија , позната још и као Црква Премудрости Божије и Аја Софија, пуних десет векова била је највећа хришћанска богомоља на свету и скоро четристо година седиште Васељенске патријаршије, где су крунисани византијски цареви. Од јула 2020. године је поново захваљујући политичкој и идеолошки инсприсаној одлуци председника Турске – Реџепа Ердогана претворена у џамију! Тако да се после 86 година, у њој опет држе муслиманске молитве.

У званичној истори је забележено да је последња литургија у Светој Софији служена на дан пада Констатинопоља 29. маја 1493. године! Али захваљујући истинском подвигу једног калуђера и уједно војног свештеника, под куполом пречника 31,61 метар и висине 55 метара, која је постављена по пројекту Антемије из Трала и Исидора из Милета, служена је света литургија и то 19. јануара 1919. године.

За то евхаристијско окупљање 1919. године у Царској Великој Цркви у Констатинопољу (данас је четврта по виличини богомоља у свету), која у православљу има мистично значење, први пут сам чуо деведестих година од покојног протојереја-стафрофора и уједно војног свештеника и високог официра бртинаске армије – Томислава Марковића. Овај велики српски добротвор причао нам је да међу војним свештеницима надалеко познат подвиг Грка архимандрита Елефтериоса Нуфракиса (1872 -1941), који је , ризикујући живот одржао богослужење у Светој Софији, која је од турског освајања Константинопоља 1493. године претворена у џамију. Некадашњи војни официр, Мустафа Кемал Ататурк је као оснивач модерне турске државе и њен први председник је 1934. године Свету Софију претоворио у један од највећих музеја свих времена!

О литургији у најградиознијем споменику византијске културе сећање чувају и у Грчком савезу слепих и слабовидих, којима је архимандрит Елефтериос завештао већи део своје имовине. Две скромне биографске књиге о овом војном грчком свештенику објављене су пре десетак година у Грчкој. Најбољи опис последње литургије у Светој Софији, која уз помоћ десет хиљада радника изграђена за смо пет година , од 532 до 537. године, дао је јереј Мирко Јефтић, чија је историјска студија објављена на сајту Епархије шумадијске! Компилирајући текст проте Јефтића и податке из аутобиографске књиге архимандрит Елефтериоса, објављене 2015. године, појашњавамо како је после 446 година опет служена света литургија у Светој Софији.

Архимандрит Елефтериос служио је као војни свештеник у Другој грчкој дивизији, са којом је учествовао у Малоазијској кампањи и дошао до капија Анкаре, пре него што су доживели страховит пораз на реци Сакарји, који је допринео заустављању грчког продирања на турску територију и преокренуо ситуацију у грчко-турском рату (1919–1922) у корист Републике Турске. Међутим, догађај који нас интересује десио се на почетку 1919. године, када су две грчке дивизије кренуле у савезничку мисију у Украјини. Накратко су се зауставили у Константинопољу, граду снова свих Грка, који је био под управом савезничких снага које су однеле победу у Првом светском рату.

У освит 19. јануара група грчких официра коју су чинили: пуковник Францис, мајор Лиароматис, капетан Стаматис и поручник Николас, предвођени неустрашивим критским свештеником, посматрали су са свог брода Град и Свету Софију. Убрзани пулс у њиховим срцима био је једини сведок тајног договора који су сковали претходне ноћи. План који је предложио отац Елефтериос био је отићи у Свету Софији и одслужити литургију. Знали су да је подухват готово немогућ, Света Софија је била џамија, имала је сталну стражу, а муслимани су били слободни да долазе да се моле кад год су желели и у сваком тренутку се могло десити да Храм буде испуњен људима. Ту су били и њихови војни надређени, који би били против таквог чина, јер би то било окарактерисано као провокација и изазвало би дипломатску олују међу савезницима. Но, отац Елефтериос је донео одлуку и био је одлучан и истрајан да је спроведе у дело. Замолио је Константина Лиароматиса да му буде појац, а остали ако не желе, нека остану на броду. Мајор Лиароматис се сагласио, а потом су и остали официри одлучили да крену са њима.

Брод који је превозио дивизију био је усидрен на отвореном мору, у близини луке, па се група одважних мушкараца укрцала на чамац. Локални чамџија довезао их је до градског пристаништа и најкраћим путем кроз Град спровео до Свете Софије. Врата Велике Цркве, некада највеће грађевине хришћанства, била су отворена. Стражар их је упитао на турском језику шта желе, али га је љутити поглед пуковника Франциса оставио немог и укоченог. Грци су прекрстивши се са великом побожношћу ушли у Свету Софију. Отац Лефтерис је потом веома емотивно прошапутао 8. стих 5. псалма: “Ући ћу у дом твој, поклонићу се са страхом храму твоме светоме.” Свештеник се брзо, без одуговлачења, кретао покушавајући да лоцира место на којем се налазио олтар у храму енрмне површине од7570 метара квадтаних, који и дан данас четврта црква по величини у целом свету. Пронашли су два стола, поставивши један на средину уместо Часне трпезе и на њега положили антиминс, који су као и друге богослужбене предмете понели из дивизијске капеле. Други сто су ставили на место жртвеника и на њега положили путир, дискос, звездицу, копље, кашичицу, прекриваче, убрус, просфору и малу боцу вина. Док су официри припремали богослужбене књиге и кадионицу, отац Елефтериос је ставио на себе епитрахиљ и дао знак поручнику Николасу да упали свеће.

Из биграфске књиге архимандрита Елефтериос , сазнајемо како је први пут након 466 година у олтару Свете Софије нашао православни свештеник, који је ставши испред антиминса изговорио речи: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова!”, а на то је мајор Лиароматис одговорио са: “Амин!”. Литургија је после безмало пет векова поново служена под куполом храма Премудрости Божије, или ВеликеЦркве ккао још називају Свету Софију. Група Грка се прекрстила са побожношћу и неверицом да се налазе на евхаристијском сабрању у Светој Софији столећима након што је пала у руке муслимана. Чињеница да су савршавали најважније богослужење на једном од најсветијих места православља испуњавала их је усхићеношћу. Света Литургија је протицала нормално, са светом побожношћу, по вековном богослужбеном поретку. Унутар Свете Софије се поново чуло “Мир свима!”, “Господи помилуј!” и “Јединородни Сине и Речи Божија”, која је написана од стране цара Јустинијана, који је наложио и надгледао изградњу, а потом први ушао у Свету Софију пре освећења 27. децембра 537. године. Након Малог входа отпевали су “Изабраној Војвоткињи”, а потом је Апостол прочитао пуковник Францис. Отац Лефтерис је прочитао празнично Јеванђеље. У олтару је помагао поручник Николас, док је дужност појца обаваљао мајор Лиароматис.

**ИКОНЕ И КРСТОВИ** Много је трагова који указују да је Света Софија била некада највећи храм у хришћанско мсвету, направљен по налогу цара Јустинијана као архитектонско и црквнео-уметничко чудо на чудима! После поновног претварања Свете Софије из Музеја у џамију, и даљу су видљиви крстови, који су остали на врху спољне фасаде испод прозора подно куполе. Неке прекречене и скриване фреске су више пута „васкрсавале“. Посебна је прича о постојању у Аја Софији укупно четири композиције са крилатим ликовима анђела Серафима и Херувима и то на сводовима који приджавају куполу. Лица три анђела су прекривена неким позлаћеним металом, и наводно су уништена . Рестауратори су 2009. године приликом радова на заштити куполе, открили лице на једном од четири анђеоска мозаика, које је било скривено у храму пуних 160 година иза гипса и металне маске. Шестокрилни анђео Божји откривен је када је скела коначно демонтирана . И то лице анђела је данас још увек видљиво. Уметнички описи и цтрежи браће Фосати били су до данас једини извор и доказ постојања овог јединственог мозаика (Шестокрили анђео димензија је 1,5 x 1 метар). Управо тог анђела „открили су“ последњи рестауратори Свете Софије. А пре тога, последње особе које су виделе овај мозаик били је османски султан Абдулмеџид и швајцарски архитекти Ђузепе и Гаспаре Фосати, који су водили обнову у Свете Софије од 1847. до 1849. године. Заслуге што је сачувано ово ремек дело византијске уметности, кажу припадају султану Мехмеду Другом, Он је уместо да уништи бројне фреске и мозаике на зидовима Аја Софије наредио да се прекрију гипсом, малтером и другим материјалима и да се преко њих стави исламски дизајн и калиграфија. Тада су уклоњена звона и 15 високог сребрни иконостас. Дозидана су четири минарета! На улазу у брод цркве,, стоји икона, влелепни мозаик, приказ цара поклоњеног пред Христом на трону. Иако поред понизног цара нема натписа, реч је о цару Лаву Шестом с почетка 10. века, који је изашао поражен из сукоба са цариградским патријархом, и чије је покајање овим портретом претворено у шире симболичко признање да цареви немају власт над црквом – бар у том тренутку – истакнуто на месту на коме по правилу патријарх узима цара за руку, одакле обојица, руку под руку, симболички сложно улазе у храм. И овај мозак исетоком исламских молитви прекрива палтном. Најочуванији мозаик унутар Аја Софије се налази на главним излазним вратима. Та се врата називају и „царева врата“ јер је византијски цар некад туда улазио у цркву. Мозаик потиче из 11. века, а на њему је осликана Девица Марија којау средини држи Исуса у руци, док се с њене десне стране налази цар Константин који јој дарује сам град, а са њене леве стране цар Јустинијан који јој дарује катедралу Аја Софију. Да би се прекрили хришћански симболи на поду у Светој Софији после њеног поновног претварања у џамију, председник Ердоган је купио молитвени тепих од 14 хиљадада метара квадратних. Куриозитет да исти израђен из једног дела, али непрекрива место, за које се тврдило да је центар света, јер на су њему вековима крунисани византијски цареви!

Према историјским записима, у међувремену, Турци су улазили Свету Софију једноставно нису могли да схвате шта им се догађа пред очима. Отац Елефтериос наставио је литургију потпуно несметано. Неустрашивост и непоколебљивост свештеника их је још више збуњивала и они су наставили шокирано да посматрају у тишини, још увек неспособни да схвате шта се заправо догађа у Цркви. Након Јеванђеља дошла је на ред Херувимска песма, током које је отац Лефтерис обавио проскомидију. Број Турака је почео да се увећава. Док је време споро протицало, читава сцена је била тензична, али и незаборавно епска.

Када је завршио проскомидију позвао је Николаса да узме свећу и иде са њим током Великог входа. Млади поручник је кренуо са упаљеном свећом, а свештеник је загрмео: “Благочестиви и христољубиви род хришћански…!” У тим тренуцима глас о томе шта се догађа у Великој Цркви Христовој се пронео Градом као пожар и многи локални Грци су дошли у Свету Софију. Пратили су Литургију с одушевљењем, али што дискретније “страха ради јудејског” (Јн 20, 19), тј. због присутних Турака. Неки од њих нису успевали да задрже сузе, бришући их пре него што Турци виде и пре него што од појединачних капи потече река радосница, коју не би могли зауставити.

Литургија је, у међувремену, дошла до најсветијег дела – анафоре. Отац Нуфракис рекао је гласом пуним емоција: “Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све”. Официри су клекли, а могао се чути глас мајора Лиароматиса како пева: “Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.” Убрзо, бескрвна Христова жртва савршена је у Светој Софији након 466 дугих година. Након “Достојно јест”, “Оче наш” и свега осталог по поретку отац Лефтерис брзо је изговорио молитву пре Причешћа и након речи “Са страхом Божијим и вером приступите” сви официри су пришли да приме Крв и Тело Христово, док је Лиароматис запевао: “Благословен који долази у име Господње…”. Док је употребљавао остатак Дарова свештеник је рекао Николасу: “Сакупи све брзо и стави у торбу”. Након молитве после Причешћа и заамвоне молитве свештеник је дао отпуст. Света Литургија у Светој Софији је била одслужена. То је био сан десетина генерација православних, а сада је постало реалност.

Отац Нуфракис и четворица официра били су спремни да напусте Храм и врате се на брод. Света Софија је, међутим, била пуна Турака који су схвативши шта се десило постали бесни и изразито агресивни. Грци су били у непосредној животној опасности. Но, група православних хришћана није устукнула, стали су један уз другог као једно тело и наставили према излазу. Док су Турци почели да гурају Грке и да их ударају, један турски званичник се изненада појавио у пратњи оружане страже.

Изговорио је речи које су запањиле све присутне: “Пустите их да прођу”. Речи је изговорио са изразитом мржњом, али тренутно никако није било у интересу његове државе да убије или ухапси грчке официре. Уосталом, две грчке дивизије биле су у то време у Цариграду, а Град је у суштини био у рукама победника у Првом светском рату. Чувши ово Турци су се повукли, а отац Елефтериос и његови пратиоци су напустили Свету Софију и упутили се ка пристаништу где их је чекао Козма са његовим чамцем. Међутим, када су напустили храмовну порту крупни Турчин је замахнуо дебелим штапом са жељом да погоди оца Елефтериоса.

Турчин је препознао свештеника као инспиратора и главног организатора овог, за њега и његов народ, скандалозног и понижавајућег догађаја. Иако је отац Лефтерис покушао да избегне ударац, штап га је погодио у раме. Пао је на колена. Ипак, сакупивши снагу, устао је и наставио да корача према пристаништу. У међувремену, мајор Лиароматис и капетан Стаматис успели су да разоружају Турчина, који је био спреман да поново свом снагом удари и докрајчи свештеника. Петорка је напокон стигла до обале и ускочила у чамац, а онда су почели да веслају што су брже могли. Убрзо су се укрцали на грчки ратни брод, сигурни и са победничким осећајем у срцима.

Њихов одважни чин на крају је проузроковао дипломатски инцидент. Савезници су сви заједно оштро осудили акцију и уложили протесну ноту грчком премијеру Елефтериосу Венизелосу, који је био приморан да јавно укори оца Лефтериса. Но, Венизелос је касније тајно контактирао храброг грчког свештеника и честитао му на неизмерној храбрости и патриотизму који је показао. Отац Елефтериос Нуфракис испунио је велику жељу читавог свог народа и васколиког православног света, чак и ако је то било само накратко.

Овај изузетни свештеник прошао је кроз све ратове своје земље, као војни свештеник. Био је рањаван током Балканских, Првог светског, а живот је завршио након задобијања промрзлина на фронту северног Епира на почетку Другог светског рата. Није изненађујуће што је човек са таквом горућом жељом за слободом свог народа, име – Пајсије – које је добио на крштењу, приликом монашења заменио именом Елефтериос. Када је Мусолинијева Италија преко Албаније напала Грчку отац Елефтериос, који је био на крају 7 деценије живота, јавио се добровољно да иде на фронт, где се разболео и убрзо премиинуо! На родном Криту му је подигнун споменик!