Човек који је имао „Кључ језика српског“

Припремио и уводник написао: Огњен Војводић

Јован Хаџић (1799 ‒ 1869) је оснивач и први предсједник Матице српске, доктор правних наука и сочинитељ првог Српског грађанског законика, објављеног 1844. године, трећег законика те врсте у Европи. Био је филолог и књижевник, противник њемачке (аустрославистичке) реформе српског језика и правописа, у нас познате као реформа Вука Караџића. У српској култури и историји је постао и остао познат као противник аустрославистичке реформе српског  језика, против које је писао филолошке полемичке и критичке текстове, а посебно су познате његове полемике у штампи са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем. У српској књижевности је познат и преко псеудонима Милош Светић, чији су иницијали почетна слова Матице српске.

Како је писао Јован Хаџић, о смислу писма и језика, а против површног приступа српском језику и писму у њемачкој кодификацији српског књижевног језика, приказао је академик, лингвиста Меша Селимовић у лингвистичкој студији „За и против Вука“. Меша Селимовић је сажето приказао суштину радова Јована Хаџића, посебно на основу његове студије Кључ језика српскога (Ключь єзыка србскога) у којој је писао о смислу и сврси језика и писма, а погубности упрошћавања смисла писма и књижевног језика. Нажалост, текстови Јована Хаџића су у југословенској језичкој политици програмски прикривани или приказивани као нестручни и ретроградни. Међутим, радови Јована Хаџића су представљали, и сада представљају, свјетски стандард филологије и лингвистике, који би у свим развијеним језицима и друштвима били узор за развој и кодификацију књижевног језика, док су из српске књижевности и културне политике прогнани.

Књижевна дјелатност Јована Хаџића је обимна и значајна за српску књижевност, као и његова дјелатност за општу друштвену културу, али је услијед спровођења програма аустрославистичке југословенске језичке политике програмски потиснута, као и његови филолошки радови. Писао је пјесме родољубиве и поучне, као и политичку и епску поезију. Његова позната епска песма написана у хексаметру је Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем. Вожд Ђорђе Петровић је предмет и његовог главног историографског дјела Устанак српски под Карађорђем. Посебно је занимљиво за повијест српског пјесништва да је Јован Хаџић био претходник Јована Јовановића Змаја, јер поједине његове родољубиве и поучне пјесме подсјећају на Змајеве (Зора је, Глас Србина 1830 и друге). Јован Хаџић се бавио и преводилачком дјелатношћу. Преводио је дјела античког и модерног класичног пјесништва: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је дјелове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву пјесничку умјетност превео је у двије метрике, напоредо, у метрици оригинала и у епском десетерцу.

Јован Хаџић је био један од најобразованијих људи свог доба. Породичним поријеклом потиче из најбогатијег сталежа српског грађанског друштва у Угарској – Српском Војводству (Војводини). Пошто је у дјетињству остао без оца, бригу о његовом васпитању је преузео његов ујак, владика бачки Гедеон Петровић. Касније је био и ученик владике Лукијана Мушицког. Одрастао и школовао се у тадашњој Европској унији, ван простора под османском окупацијом, чиме је стекао највише образовне стандарде, као и васпитање и школовање у предању православне културе, што је Јована Хаџића чинило представником српске православне грађанске класе која је колонијалном католичком, и касније комунистичком, културном политиком потиснута и протјерана из српске лектире и лингвистике.

,Одлучни обрачун с класним противником освјетљава Караџићеве основне позиције, његово супротстављање свему што је та виша класа чинила и стварала, јер је туђе по духу, његово неповјерење према пречанима из царевине, његове несхваћене реакције, пише Селимовић у својој студији о културном карактеру караџићевске кодификације књижевног језика, констатујући да је курс реформе српског језика био класне политичке, а не културне природе:Како је то стварно извлашћивање, класна и политичка борба у најоштријем виду, сукоби су веома тешки и сва су средства добра кад треба да се онемогући класни непријатељ.` Тако су породично поријекло и православно вјерско васпитање били довољан разлог, и без противљења аустроугарској реформи српског језика, за политички прогон књижевних радова Јована Хаџића.

Меша Селимовић у студији „За и против Вука“

„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни неозбиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолутном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика и писма, што није сасвим тачно) (о Даничићу читај овдје)  Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене негативне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.

Јован Хаџић каже да разговори о језику и правопису треба да буду научно засновани, да све предлоге треба поткрепити научним аргументима (чиме алудира на емпиричко искуство Караџићево, које је основа његових ставова и закључака). „Док нам није позната природа језика уопште…донде се не може о правопису разумно и основано мислити.“ Излажући теорије о постанку језика, Хаџић каже да су једни налазили у језику неки „божанствени строј“ и приписивали његов извор и постанак самоме Богу; други су говорили да је људски језик исто што и „издавање“ гласова животиња, а гласови животиња да су исто што и језик људи, средство споразумевања. Тако су мислили Кондијак и Русо. Међутим, Хердер (О извору језика) доказује да се извор језика има тражити у самом човјеку, према томе да човјек као човјек може и мора пронаћи језик.

Последице прихватања такве позитивистичко-антрополошке тезе су важне. Јер, ако је језик производ човјека као човјека, тј. умне и осјећајне снаге и природе његове, огледало и видљив знак једног унутрашњег устројства, савршенства и живота, онда је то свјесна људска творевина, створена и контролисана разумом, као резултат цјелокупног бића и развитка човјекова. Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна.

Производ човјека као човјека (чиме се мисли на свеукупност човјекову и нарочито на активну улогу и учешће разума у његову стварању), језик има своје устројство и своју законитост којом живи. Ово устројство мора бити исто као и устројство разума, тако и мора бити и једна мјера кроја и савршенства. У разуму оживео је и живи језик, у језику живи разум. Код Грка је логос, ријеч, исто што и разум, и словесан исто што и разуман. Зато, ако хоћемо да имамо појам о језику, морамо испитати природу и снагу разума, јер је језик прави облик и отпечатак разума.

Језик, као производ, претпоставља снагу која га ствара, а која се дуго прилагођавала трудећи се да нађе симболе за мисли. Човек разликује ствар од ствари, својство од својства, и може да их издваја и распознаје једне међу другима. Затим, човек је дио овога свијета и, као такав, он с цијелим свијетом, а нарочито с предметима који га окружавају, у непосредној је вези. Човјек дјелује на материју (твар), а материја на човјека, и то узајамно дејство има своје спољашње манифестације и унутрашње одјеке. Не дјелује само материја на човјека, већ и човек „своје унутрашње дејство излива“ на материју и од ње „дејство прима“. Ту лежи први зачетак језика, прво означавање мисли и предмета, први постанак ријечи.

Ријечи су напосредни знаци мисли, а посредно знаци предмета. Ова дистинкција је веома значајна, јер то значи да ријечи нису само називи предмета, већ да означавају цјелокупност човјекову, његов однос према именованој ствари, да имају, дакле, своју сазнајну и емоционално-психолошку страну, да непосредно означавају мисао људску у свој њеној сложености, а тек посредно одражавају предмет. То претпоставља ангажовање човекове мисли у цјелини, а не само ангажовање чула, или ма ког издвојеног, некомплексног начина примања. Ријечи се саопштавају или говором или писмом, а оба ова начина служе за саопштавање мисли. Оба начина су подложна мисли и разуму, а међу собом су напоредна (coordinata). Говор се непосредно односи на слух и овоме се прилагођава; писмо се непосредно односи на око, и мора му се прилагођавати. Разум и мисли управљају и одређују обоје.

Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а тек посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонијеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.

Сваки језик, постепено и са временом, развија се све више; развијајући се, језик се, наравно, и мијења; дакле, никако не остаје у једном стању. Ова еволуција није механичка ни равномјерна. Већи или мањи развитак указује на дуже или краће вријеме развијања, мада неке околности могу развитак језика и убрзати, као: природна живост и брзина ума, интензитет и снага имагинације, контакт с развијеним народима и њиховим језицима. И у сваком појединачном језику налазимо наречја мање или више развијена, мада је језик једног народа истовремено настао; и ту можемо рећи да су различите околности могле убрзати или успорити развитак једног језика.

Развитак језика разликује се од културе језика. Језик се развија природним путем, спонтано, упоредо са развијањем свих области живота. Култивисање језика бива писменим путем, свјесно. Развитак језика почиње са настанком језика, а култура језика са писменошћу. Развијањем језик се преиначава и мијења; култивисањем језик се утврђује и оплемењује. Уочавајући степен развитка, култивисањем треба настојати да се сачува снага и устројство језика у цјелини, да се одржи његова виталност, да се разумно окрепе његове ослабеле жиле, да се не изгубе његови хранитељски сокови. Језик је жив организам, ријека која непрестано тече, и непрестано се бистри и мути. Ако се само стихијно развија, остаће необлагорођен; али ако се одвоји од народа, усахнуће његови творачки токови. Решење је, према смислу свега овога што Хаџић каже, да се у стварању књижевног језика споје неисцрпни народни извор и стваралачки напор књижевника. “

Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.