Косовском завету одан и у Норвешкој

Бранко Димовић Димески родно Гњилане напустио је у лето 1999. у годинама када је било најтеже бити Србин, не само о овом граду већ и на читавом Косову.

Наводи да се и даље живо сећа времена када су у граду гореле готово све српске куће, хапшени и одвођени угледни домаћини. Срби су масовно бежали покушавајући да извуку живу главу. У атмосфери потпуног хаоса и безнађа и Бранко је одлучио да оде.

Данас је настањен у далекој Норвешкој и посвећен је писању, продукцији и документаристици. На Видовдан 2022. поново се вратио у завичај како би земљацима у Великом Ропотову недалеко од његовог родног града, у друштву норвешког режисера Кјетила Палмиквистема, приказао краћу верзију документарног филма „Логор Смрти У Карашјоку“.

Филм доноси причу о Србима заточеним у нацистичким логорима током Другог Светског рата у Норвешкој. Утиске о срдачном дочеку у Великом Ропотови успели су да покваре припадници косовске полиције који су екупу филма зауставили на административном прелазу „Бела Земља“ и буквално их претресли до голе коже. Продуценту Бранку Димовићу Димеском полицајац је фотографисао и одузео роковникса именима Срба затечених у норвешким логорима. У интервју за Ризницу Димески износи детаље у вези са документарцем и прича о будућим плановима.

  • Како је дошло до сарадње са норвешким редитељем Кјетилом Палмкуистем и Кнутом Турасеним и како се родила идеја за документарац о страдању Срба у нацистичким логорима у Норвешкој у Другом светском рату?

-Мојим доласком у Норвешку видео сам да има пуно веза између српског и норвешког народа. С обзиром на то да сам рођен на Косову и Метохији, одан сам косовском завету, те сам сматрао да је врло важно отргнути од заборава страдање мог српског народа. Најпре сам упознао редитеља Кјетила Палмкуиста а затим и Кнута Фловика Тхоресена, где се и родила идеја да екранизујемо причу о страдању српских логораша за време Другог светског рата у норвешким логорима.

Димовић у друштву Кнута Фловика Тхоресена, бившег норвешког официра у саставу КФОР-а
  • Колико је и за српску и норвешку страну важно што је расветљен овај део историје?

Веома важно. Препуштање забораву злочина који се десио нашем народу представља одобравање истог. Дакле, ми немамо право на то јер не можемо очекивати да ће се други народи сећати нашег страдања, ако ми исти заборављамо. Велики број Норвежана је, ризикујући своје животе, помагао нашим страдалницима делећи им храну, обућу и лекове како би наши заробљеници могли да преживе. Сматрам да бисмо ми требали да укажемо велико поштовање њиховим подвизима.

  • Краћа верзија филма приказана је у Великом Ропотову у оквиру Видовданског програма, дужа ће доживети премијеру на Фестивалу у Нишу, у плану је и Београд. Због чега је Вама било важно да се филм прво прикаже на Косову и Метохији?

-Могућност да прикажемо филм у Великом Ропотову, Косовском Поморављу на Видовдан, врло је значајан догођај за мене. Пре саме пројекције имао сам прилику да у Прилепцу, месту где је рођен Св. кнез Лазар, проведем дивне тренутке са мештанима Косовског Поморавља, али и гостима из других крајева Србије, Републике Српске. Након тога, посетио сам манастир Драганац, где сам увек добродошао и са радошћу дочекан од стране братије. После свете литургије присуствовао сам трпези љубави. Затим, у вечерњим сатима, приказана је краћа верзија филма „Логор Смрти у Карашјоку“ у основној школи у Великом Ропотову. Обратио сам се присутнима и врло ме је обрадовала чињеница да сам подржан аплаузом и речима подршке. То је заиста ветар у леђа мом даљем раду. Увек се враћам у мој завичај, који духовно никада нисам напустио.

  • Да ли ћете и у наредни пројектима наставити да се бавите тематиком која је у вези са овим просторима?

-Приликом рада на филму остварио сам контакт са многим потомцима, историчарима, али и институцијама, тако да је прикупљен обиман материјал који указује на неопходност наставка рада на новом филму о страдању српског народа за време Другог светског рата. Такође, постоји и намера да се дође и до екранизације приче о култури и идентитету Срба на Косову и Метохији.

  • Чега се сећаш из тих ратно – поратих времена?

-Гњилане је  горело те 1999.године. После повлачења наше војске и полиције, ми, преостали Срби у граду, уточиште налазимо у цркви Св. Николе. Толико је година прошло а као да је јуче било. На лицима мојих Гњиланаца, у порти цркве, могао се видети страх и очај. У разговорима се једино могло чути кога су терористи убили, силовали или чија је кућа горела. Сећам се, био сам страшно забринут за породицу. Тешили смо једни друге и молили Бога да нас укрепи милошћу својом.

  • Шта ти је посебно остало урезано у сећању? 

-Тог суморног јутра пре 23. године кренуо до преосталих српских породица како бих дознао шта нам ваља чинити. Припадници ОВК били су распоређени по читавом граду, заузели су све важније објекте и установе, вијориле су се заставе Албаније на готово свакој згради.

БИОГРАФИЈА Бранко Димовић Димески по занимању је писац-продуцент. Члан је Друштва књижевника Косова и Метохије. Ожењен је Јеленом, отац тројице синова: Дарка, Андреја и Николаја. Међу првима се укључио у новопокренути часопис „Изворник“ као новинар, а касније и као уредник спортске редакције. Бавио се и хуманитарним радом као члан Удружења Срба Косовског Поморавља (УСКОП), али и у оквиру више интернационалних организација. Организовао је акције пружања помоћи Србима из свога краја. Објавио је књигу духовне поезије и прозе „Ка небу“ 2019. године; „Пелагонијски витез“ 2020.године; „Завичајни отисци“ 2021. Године. Радове публикује у часописима за културу и збивања „Литерарни Отисак“, „Стремљења“. Оствари се и на филму а документарац у коме Димески тумачи лик лекара и данас се користи у свим здравствним институцијама у Норвешкој. Добитник је више награда. Најдража му је Плакета за развој норвешко-српског пријатељства, као и за оданост војсци Србије коју му је доделио командант Копнене војске Републике Србије генерал-потпуковник Милосав Симовић.

Некако непримећен, стигао сам до дома породице Серафимовић.  Дочекао ме је Драган, угледни домаћин у Гњилану. Ушао сам у дневни боравак где сам затекао Сашу Стојановића, глумца Народног позоришта и мог колегу из спорта. Провели смо много година на струњачама тренирајући џудо. Нас тројица смо кренули до цркве како бисмо са свештеником договорили шта нам ваља чинити. Ми, преостали Срби, у том тренутку нисмо имали представнике. У порти цркве затекли смо свештеника Живка, видно узнемиреног. На питање шта се дешава, одговорио је да су Албанци заузели Ћилимару која се налази уз саму цркву. Према неким сазнањима, припадници ОВК планирали су  да ту буде један од њихових штабова, у црквеном дворишту, односно светом језгру сабирања Срба и њиховог опстанка. Свештеник је понео тапију и кренули смо ка Ћилимари.

На улазу смо затекли америчке војнике који су посредовали у разговорима. После пар сати успели смо да докажемо да је Ћилимара у власништву цркве Светог Николе у Гњилану. Тако је припадницима ОВК који су нам притом и претили онемогућено заузимање овог објекта. Данас после 22 године, српска деца ту похађају наставу на матерњем језику, а црква Светог Николе је и даље свето место окупљања и опстанка српског народа. Међутим, ја више не живим на истој адреси. После претњи упућених од стане ОВК да ће нас све побити, отишао сам из родног града.

  • Иако далеко од родног краја, никада нисте прекидали везу са њим. Пишете и трудите се да норвешкој јавности представите праву слику о свом народу. Колико је и да ли је та слика искривљена под утицајем западних медија и њиховим начином извештавања о ономе што се догађало код нас?

-Везу са мојим завичајем и родним градом никада нисам прекидао. Као доказ овој чињеници су и моје две књиге „Ка небу“ и „Завичајни отисци“, које сам посветио мом Гњилану и мом завичају. Слика о нама је деведесетих година прилично искривљена на западу, међутим, данас је то много другачије. Трудим се да мојим пријатељима у Норвешкој стално представљам наш народ и Србију на начин на који они заиста јесу. Стога сам у више наврата боравио у Србији са мојим норвешким пријатељима, где су имали могућност да се увере у гостопримљивост и доброту српског народа. Дошло је до остварења сарадње у различитим областима између две земље и народа, а круну сарадње и добрих веза представља – реализација филма.

Извор: Ризница/Иван Миљковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.