Kako je propao Čolin „biznis“ u mom Godoviku?
Piše: Mihailo Ješić
Iz Ljubljane sam išao u Skoplje nekim čudnim letom „Ineks adrie“- bio je to vazdušni put bratstva jedinstva. Prvo smo sleteli u Zagreb, pa Sarajevo, odatle za Podgoricu pa u Skoplje. Tamo su me čekali Zdravko Čolic i menadžer Velibor Džarovski, trebalo je da idemo na Kosovo, Čola je imao nastupe u Podujevu i Prištini.
Bila je, dobro se sećam, subota pre podne. Samo što smo poleteli iz Podgorice stjuardesa koja je služila kafe, u jednom trenutku se saplete i sruči sve kafe meni u krilo, na moje novo, belo odelo. Srećom, nisu bile vrele, ali Crnogorci, koji su napunili avion, povikaše na nju da me povede u toalet i opere mi pantalone. Mlada Slovenka tako i uradi, uvede me u toalet i skide me i na brzinu proba da neutralise mrlju od kafe. Medjutim, ispade katastrofa, mrlja je bila još izraženija. Ona poče da place a ja se, besan, vratih na sedište.
Bilo je to davno, subotom i nedeljom u celoj Jugi nije radila nijedna prodavnica, jedina nada mi je bio Dzarovski, da on pokusa da mi nadje pantalone. U Skoplju odem.pravo na Vodno , gde je Čola bio smesten i zateknem ga, pred ručak, u restoranu. Upišao se od smeha kad je video moju garderobu, ali pozva Džaru i reče mu da mi donese neke veće pantalone. U susednoj sali tog hotela bila je svadba i gosti su svaki čas izvirivali da vide Čolića.
Kad su stigle pantalone uzeo sam od Čole ključ da se presvučem u njegovoj sobi. Samo što sam ušao, neko kuca na vrata, otvorim i – zaprepastim se. Bila je to mlada sa svadbe u venčanici. I ona se iznenadi:
– Oprostite, mislila sam da je Zdravkova soba – reče.
Kad sam joj potvrdio da je to njegova soba, ona ulete unutra i poče da cvili.
-Danas se udajem i htela sam samo autogram od Čole.
Rekao sam da ću pitati pevača. Naravno, od autograma na koji je mlada mislila nije bilo ništa, Čolić je izuzetno moralan da bi to uradio u takvom trenutku. Ipak, potpisao joj se i čak slikao sa njom, ali u sali, ne u sobi.
Jednom prilikom dugo smo sedeli u jednoj kafani u centru Beograda, bilo je veće društvo i dosta se pipilo. Upravnik restorana Savo Janićijević pokloni na polasku Čoliću flasu odlične rakije. Stanovao sam u sadašnjem kraju, u naselju Vojvoda Vlahovic – B. Jerković i Čola me poveze do kuće. Dodjemo do moje zgrade, ali pošto je bio lep dan sednemo ispred sa mojim komšijom Novicom Trajkovićem i počnemo da pijemo iz poklonjene flaše. Bas smo bili žedni, pilo se bez časa i čas-posla flaša je bila prazna. Molio sam Čolu da ne kreće kući pijan, da uzme taksi, da prespava kod mene, ali samo je rekao:
-Ne brini, zovem te od kuće za 15 minuta.
Tako je i bilo.
Kad je u Beogradu, Zdravka najpre možete naći u jednom restoranu u Kosutnjaku. Tu trčkara po uredjenoj stazi i onda svrati na piće. Jednom sam mu nešto doneo, znajući da će tamo doći. Došao sam oko sedam sati ujutro, a vlasnik restorana Sveta, mi kaže:
– Eno ti druga u susednoj sali, od šest je trčao, sad je ušao, mokar od znoja.
Bio mu je to svakodnevni ritual, kad nije na turneji. Seli smo, porucili po rakiju i onda je on počeo zanimljivu priču:
-Može li tvoj brat da nam nadje nekoliko hektara zemlje u okolini Užica, zgodne za gajenje malina, hteo bi sa Dragoljubom (Djuričićem, bubnjarom) da se bavim malo poljoprivredom – pitao me?
Odmah sam pozvao brata i spojio ga sa pevačem. Obećao je da će naći zemlje koliko hoće, jer nema ko da je obradjuje. Brat se obradovao novom komšiji, a sa njim i procvatu sela, ali od tog posla nije bilo ništa.
Nažalost, bila je to poslednja šansa da moj Godovik zaustavi propadanje i krene malo napred, ali…. Zagrli me oko vrata se nije desilo.
