Ко су заправо Албанци?

Поводом недавних скандала у којима Албанци отимају српско наслеђе на КиМ, многи се питају – ко су Албанци?

Пре одговора на то питање рецимо да Албанци одавно присвајају српско наслеђе и личности. Ђурђу Кастриотију, познатом као Скендербег, српском владару, подигли су споменик у Тирани као албанском хероју. По Албанцима, Милош Обилић (алб. Milush Kopiliqi), је Албанац Милуш Копилићи, рођен у околини Охрида, наводно син албанског свештеника из породице Блошми. Карађорђе Петровић, по Албанцима, потиче од албанског племена Клименти, по његовом рођеном деди који се наводно звао Јован Мршин Климента.

Албанци покушавају да отму Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Ново Брдо – практично све српско културно наслеђе, и да га прикажу као „косовско”, албанско наслеђе. Истакнимо две ствари: историјски извори не помињу Албанце пре 11. века, док Албанија као држава постоји тек од 1913. године.

Обе озбиљне теорије о пореклу Албанаца доказују да Албанци нису аутохтон народ Балкана, нити да су им преци Илири. Трећа „илирска теорија” није заснована ни на једном једином историјском извору, већ искључиво на албанским митовима и утопијама.

Најутемељенија је теорија највећег живог албанолога и балканолога др Каплана Буровића. Та теорија доказује да су се преци Албанаца током Велике сеобе народа доселили са прибалтичког подручја на делове подручја Албаније негде крајем осмог века. Пут их је водио преко Карпата, у Румунији, где су живели уз ране Румуне и Влахе. По наиласку Бугара, Албанци су се опет покренули и прешли преко Дунава у Тракију, са бугарским племенима, са којима су крајем осмог века избили на обале Јадранског мора.

Научници Буровић, Чабеј, Пушцариу и Барић слажу се у томе да су преци Албанаца били малобројни и да су их у овим првобитним лутањима по Балкану држали за неко бугарско племе. Бугарски освајачи сместили су претке Албанаца у брдско-планинску област Мата, погодну за гајење стоке. На том подручју преци Албанаца су наишли на Србе и Влахе и на малобројне остатке келтског племена Албанои и присвојили њихово име (ти Келти су тој области дали име Албанон).

Како су били бројнији, преци Албанаца су на овој територији асимиловали малобројне припаднике поменутих народа. У једанаестом веку преци Албанаца почињу да се шире из ове области ка драчком пољу и пољу Тиране, у почетку, а касније на све четири стране данашње Албаније. После ових првобитних сеоба, ови рани Албанци су имали још сеоба, пре свега преко река Дрим и Шкумба, а касније и у делове јужне Италије (у 15. веку).

По турском попису из 1455. Албанци су на КиМ чинили један одсто становништва, исто као и Власи, а Срби 98 одсто. Научни подаци говоре да је између 30 и 50 одсто становништва КиМ неалбанског – српског порекла. Током 500 година османске окупације Срби са КиМ су погромима, исељавањем и арнаућењем (албанизацијом), спали са 98 одсто на КиМ, на 44 одсто 1900. године и данас на око седам одсто, док су Албанци са један одсто „скочили” на 48 одсто 1900. године. А данас на око 89 одсто. Све то у нешто другачијој мери важи и за подручје Албаније. Ове чињенице потврђује и покојни академик Димитрије Богдановић у свом научном ремек-делу „Књига о Косову”.

У индоевропском језичком стаблу албански језик заузима засебну грану у групи „сатем” заједно с индоиранским језицима, трачким, јерменским и балтословенским језицима, за разлику од илирског језика који припада групи „кентум”. Албански је потпуно несродан илирском. Албански је мешавина неименованог језика (неименованог и непознатог стога што је имао мало говорника и био потпуно маргиналан) досељеника са прибалтичког подручја, који чини његов основ, и затим, хронолошким редоследом, следе наноси старолитванског, румунског (влашког), јужнословенских језика, турског, новогрчког итд.

У научном истраживању спроведеном током шездесетих година прошлог века установљено је да се од 1.424 речи које се најчешће користе у албанском језику 667 сматрају албанским речима (оног непознатог језика), а 757 (више од половине) се убраја у позајмљенице.

На основу сабраних новијих истраживања великог броја светских и албанских лингвиста (која се могу пронаћи на сајту Филолошког факултета, у научном раду под називом „Порекло албанског језика”), о етимолошком пореклу 5.335 речи албанског језика, изведен је следећи апроксимативни статистички закључак: да 2.000 албанских речи потиче од оног неименованог језика (мање од половине), да је 1.180 речи турског порекла, да је око 840 речи новогрчког порекла, да је око 600 речи латинског порекла, да је око 540 речи позајмљено из балтословенских језика и српског, да око 60 речи потиче из старословенског језика, да око 40 речи потиче из старогрчког – дорског дијалекта, да је око 30 речи илирског порекла, да се око 30 речи може довести у везу с језицима Месапа, Венета и Етрураца, да је око 15 речи трачког порекла.

Данашњи албански је класификован као посебан језик, изолат, усамљена грана на стаблу индоевропских језика.