Камен са врха Ловћена

25. мај 2024. Zdravko Elez 130 Views 0 Comments

Пише: Никола Маловић

Годинама са фамилијом излазим на врх Ловћена не бих ли његошевске честице наше највише планине спустио до нулте надморске, у акцији која је због обима размјене супстрата легитимнија и легалнија од одношења све силесије савршених, морем углачаних облутака са Заливских плажа – и њиховог импорта у Црну Гору.

Зашто то годинама чиним? Зашто сам временом дошао у посјед мини-Ловћена, а да то Ловћен, 1657 m, није ни осјетио?

Зато да, колико је до мене, од десакрализованог Ловћена, маниром који је само иманентан сувенирском – великим печатом, штампаним сертификатом, те рукодјељским умијећем – заправо сакрализујем (позивајући се на клету судбину Ловћена) сваку његову камену честицу.

Успон на врх Ловћена тешко да се може назвати ходочашћем, иако је некад излазак на ту вршину с погледом на Бокељско море и на Црну Гору, док је Његош још почивао у црквици Св. Петра Цетињског – дебото било ходочашће.

На крају асфалтног пута дугог 20-ак километара кроз Национални парк „Ловћен“, стиже се до подножја једне од некад највиших српских, а сада и једне од највиших црногорских планина, одакле се увијек мора запуцати пјешке, преко 461 степеника, кроз дуг, промајан тунел. Однедавно, стари је, обилазан серпентински пут изнад тунела затворен, наводно због безбиједности туриста.

На слици може бити: макраме, чипка и текст — АУТЕНТИЧНА ЧЕСТИЦА Камен са врха Ловћена је нестилизован крш, аутентична честица са 1657 метара високе планине. Ловћен је на симболичкој равни наша највиша планина. Кад се каже Ловћен мисли се на Језерски врх (1657 метара надморске висине), на коме је владика црногорски и велики српски пјесник Петар II Петровић Његош године 1845. подигао капелу посвећену Светом Петру Цетињском, уз аманет да у баш тој цркви буде сахрањен. Током Првог свјетског рата, 1916. године, аустроугарска војска је капелу као симбол српства и слободарске Црне Горе порушила, бомбардујући је са ратних бродова из окупиране Боке. Црква је обновљена 1925. Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је југословенски краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша. Капела је, баш зато што је била симбол све вријеме, порушена опет, 1972. године, а на њеном је мјесту 1974. подигнуто Meštrovićevo здање, Његошев маузолеј – фараонска гробница, по ријечима Меше Селимовића. Иако рушење маузолеја није – повратак цркве на врх Ловћена јесте нужност. Зашто? Зато што је Његош оставио у аманет гдје тачно жели да буде сахрањен, а пожелио је да то буде у скромној цркви „на вршини“, на којој је „вазда љетовао и сто путах гледао облаке ђе из мора дођу на гомиле“. Имати честицу Ловћена значи посједовати симбол слободарске, његошевске Црне Горе, дјелић „Горским вијенцем“ опјеваног, нашег највишег врха (На фотографији: Мини-Ловћен, изграђен од аутентичних честица – Фото: Н. М.).

У сувенирници у подножју комплекса нисам јесенас опазио реплике Његошеве цркве, нисам опазио примјерке Горског вијенца, на српском и енглеском, што би намјерник очекивао да ће наћи, али јесам опазио и црногорску заставу и разгледнице Црне Горе, и црногорску орнаментику на ћилимима, и копије народне ношње, многе употребне етно-предмете… који множином доказују да се на поклоњење долази не Његошу, него Црној Гори као фетишу, и Мештровићевом, боме, дјелу.

Његоша горе има понајмање.

На слици може бити: 13 особа — **ЦРКВА НА ВРХУ БИЋЕ ДОКАЗ ПОМИРЕЊА** Црква на црху Ловћена налазила се на грбовима Федералне Црне Горе (1945-1947), Народне Републике Црне Горе (1947-1963) и на грбу идеолошки лицемјерног ентитета, оног који ће обезглавити Ловћен – Социјалистичке Републике Црне Горе (1963-1994). С руком на срцу, без повратка цркве на врх Ловћена, и као артефакта и као симбола, неће бити помирења у Црној Гори. Чијег помирења? Прије свега оних националних Црногораца који се, будући махом атеисти, противе обнови капеле, јер је с правом виде као симбол црногорског српства, с којим имају неријешен – желим да вјерујем не и нерјешив проблем. Уколико национални Црногорци, дакле, не пристану на помирење са насљедницима Црногораца Срба, тако што ће заједно опет подићи Његошеву аманет-задужбину, Срби из Црне Горе имаће све мање стрпљења да с миром и сталним жаљењем посматрају врх обезглављеног Ловћена. Хрватима, Албанцима и Бошњацима из Црне Горе, не свима, боме, но обједињеним најмањим заједничким именитељем, такође се не допада идеја у вези са нужношћу обнове аманета највишег Црногорца. Зашто? Због очигледног симбола српства у форми невелике цркве кружног облика на врху симболички највише црногорске планине. Дилема има још… Да ли да обновљена црква буде на мјесту садашњег гувна, које се налази нешто ниже од Мештровићевог маузолеја, или црква ипак мора да – због родоначелног симбола – буде и физички виша од Мештровићевог маузолеја? Дилему је могуће ријешити на начин да – на рушећи маузолеј који је подигнут на мјесту цркве – црква буде изграђена на врху старог пјешачког прилаза некадашњој цркви тј. данашњем маузолеју, те да, дислоцирана неколико десетина метара, изнад тунела са 461 степеником, висински доминира на начин да буде ловћенска круна. Као што је и била. И мирна Црна Гора (На фотографији : Уеници завршног разреда херцегновске Школе ученика у привреди на врху Ловћена, 1962. (Приватни архив Н. М.).

Годинама са фамилијом излазим на врх Ловћена не бих ли честице наше највише планине спустио до нулте надморске, у акцији која је због обима размјене супстрата легитимнија и легалнија од одношења све силесије савршених морем углачаних облутака са Заливских плажа и њиховог импорта у Црну Гору.

Зашто то годинама чиним? Зашто сам временом дошао у посјед мини-Ловћена, а да то Ловћен, висок и даље 1657 m, није ни осјетио? Зато да, колико је до мене, од десакрализованог Ловћена, маниром који је само иманентан сувенирском – великим печатом, штампаним сертификатом, те рукодјељским умијећем – заправо сакрализујем, позивајући се на клету судбину Ловћена, сваку његову камену честицу.

Пазимо…

Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски Српске православне цркве, пок. о. Момчило Момо Кривокапић, један од најобразованијих Бокеља у историји, на увид ми је 2016. ставио непристојну папину понуду из 1969. г, да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сашла у свијет и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву христову веру“. Екавица и мало х су изворни, као и велико М у именици Маузолеј, из времена док маузолеја на врху Ловћена још није било.

____________________________________________________________________________________________________________________

О сувенирима

Туризам је феномен новог вијека. Вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је настао појавом парне машине – пароброда и воза. До тада су људи путовали само хране-посла, рата, и ходочашћа ради. Треће по важности мјесто за римокатолика, након Рима и Јерусалима, било је у Шпанији, код рта Финистере, у граду Сантјаго де Компостела, гдје је покопан апостол Јаков. Под пријетњом компостеланског бискупа, нико у Средњем вијеку није смио ходочасницима продати љуштуру шкољке Pecten Jacobaeus (код нас знане као Јаковљева лепеза) него се она добијала као знак да је ходочасник прешао пјешке пут од Апенина до горњег лијевог угла Шпаније, оријентишемо ли се по савременим картама. Да ли је то био први сувенир? Још увијек не, јер је симбол ходочашћа.

_____________________________________________________________________________________________________________________

Прије 55 година Ватикан је, дункве, имао оперативне планове за обезглављивање Ловћена и сламање духовне кичме Црне Горе и православне Боке Которске.

У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.

„Свима је јасно“ – каже се даље у писму папиног изасланика (све грешке у наставку су изворне) – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, можесе рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и новим прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру зашто је вољан и да уложи велика средства“…

У писму митрополиту Данилу, папин изасланик даље спекулише: „Верујући да ће у вама наићи и на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вера, и тај народ поврати и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да се све жртве поднесеи сва средства зато уложи“.

Зато је требало да се Озана огласи светицом а њени остаци похране у маузолеј на Ловћену, „за што ће битии изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост Маузолеја“.

Папин изасланик, звани Паловинети, узалуд се надао да ће у митрополиту Данилу наћи саговорника. А нуди му чак и „положај међу својим најближим сарадницима“, уз загарантовану, гле, дискрецију.

Стари Бокељи и данас имају пословицу: Карта канта, у значењу – писмо (до)казује. Београдска издавачка кућа „Јасен“ објавила је 2013. мега-документ под насловом „Седам Његошевих сахрана“. Данас се кости највећег Црногорца међу Србима налазе у саркофагу десетинама метара испод маузолеја на врху Ловћена. У здању без икаквих спољних хришћанских ознака.

Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски, о. Момо Кривокапић (1945-2020), човјек који се својеврено успео на многе свете горе па и на Синај, одлучио је да за живота никад ногом не ступи на Ловћен, оскврнут 1972, док тамо поново не никне црква Св. Петра Цетињског. О. Момо је великан који је у Боки, на Прчању, мјесту гдје је Његош проводио љета и написао тестаменат, подигао прву од данас многих копија Његошеве цркве. Храм је освештан тачно на 10-годишњицу од рушења капеле, 1. августа 1982.

Камен са врха Ловћена је свет, иако неосвећен, јер је уроњен у Горски вијенац владике Петра II Петровића Његоша. Сваки је дјелић Ловћена, отуд, постао дио легитимне националне митологије. Имати дјелић Ловћена, постало је могуће. Не због сувенирних пара. Због идеологије.

Насловна фотографије: Камен са веха Ловћена у рукама ходочаснице (Фото: Приватна архива Н. М.)

Извор: Печат