Како бити слободан и срећан, шта је корен свега?

Када је Вук Караџић увео писање речи по звучности изгубили смо корен речи и више не знамо тачно порекло сваке речи. У енглеском и другим језицима речи се пишу по творби а не по звучности, компликованије је али зато можеш да видиш од чега је та реч потекла и како је састављена.

свобожденије
све бог даје
сво бо да
сло бо да

Другим речима слобода је ”све Бог даје” али без овде изложеног објашњења тешко бисте били свесни присуства Бога у речи ”слобода”.

Зато не волим Вукову реформу и то увођење поједностављеног језика. Некада је било потребно само да чујеш како неко говори па да ти буде јасно са ким имаш посла. Након Вукових реформи, сви говоре слично и слабо се разликује образован господин од осталих, па онда гледамо како је неко обучен, шта вози или који сат има како би препознали са ким имамо посла. Међутим, овакво гледање и те како може да завара.

Од ђавола

Када видимо да реч слобода садржи у себи Бога, одмах ми падне на памет да је и реч богат некад значила да је то неко ко зна за Бога. Писао сам већ о томе па нећу о томе широко али да ли сте знали која је реч раније коришћена за ђавола??

Бес

Отуда када је неко ”бесомучан” он је уствари бесом-мучен, тј. муче га неки ђаволи. Заиста када је неко побеснео он као да је опседнут, реагује неконтролисано и агресивно. Зато се молитва у хришћанству користи да би се умирили и приближили Богу. То умирење је некако супротно од беса.

Кад је неко обесан, он је уствари арогантан, а то је супротно од скромности која се сматра великом хришћанском врлином. Када неком кажеш да ”иде бестрага”, то је исто као да си рекао ”иди дођавола”…

Ако је реч богат од Бог и представља да имате нешто, онда без представља када немате нешто. Чини ми се да је у неком тренутку бес је прешао у без. Тако имамо беспослен, па безочан, безобзиран, безобразан, безуман…

Како бити богат са мало?

Давно сам пробао да читам Нови завет и тамо наиђох на криптовану поруку:

Онај ко има оно мало, он ће увек имати све више,
а онај ко нема ни то мало, њему и када добије неће бити довољно
и увек ће бити сиромашан.

Дуго нисам разумео шта је писац хтео да каже и није ми било јасно. Хришћанство није за тупане и препуно је скривених порука у метафорама. Врата се не отварају свакоме лако. Шта је писац хтео да каже?

Онај ко уме да ужива у малим стварима тај ће увек бити богат. Рецимо онај ко воли да чита, ко ужива у породици, ко воли да негује башту или црта нешто. Када ви уживате у малим стварима онда сте већ богати и зато је све што дође преко тога чист добитак.

Са друге стране онај ко не уме да ужива у малим стварима, за њега нема наде, јер никад није довољно ништа што добије. Њега новац не задовољава јер тежи само да има више и више, а не разуме да је новац само алатка. Када заради милион, он би десет милиона, а када заради десет он види некога ко има сто милиона и никада није задовољан.

Нико се није родио без ичега. Свако је добио неки дар од Бога само треба да га у себи нађе. Ако се потруди да нађе то мало, он постаје Богат. Они који мисле да немају ништа они уствари не гледају у себе, већ гледају шта други имају. Зато им се чини да немају ништа јер се пореде са другима. Ово се посебно односи на Фејсбук генерацију.

Тако исто за људе који никад нису задовољни има израз у српском језику – кажемо да су бесни. Имамо и пословицу ”кад деца нису бесна, кућа није тесна”. Онај кога не муче бесови, лакше ће бити срећан и осетити богатство.

Западни концепт среће

Данас када кажемо срећа, ми уствари мислимо на западни концепт фортуне и он нема баш никакве везе са начином како је некада код нас дефинисана срећа.

Западна култура је у вечном паду јер је заснована на Макијавелијевом ”циљ не бира средства”, ово би захтевало дуго објашњење али рећи ћу само да одатле данас имамо данашњи концепт среће где је срећа уствари када је све онако како ви желите.

Да би добио оно што желиш и био срећан теби треба пуно пара и сва задовољства ће ти бити доступна. Како циљ не бира средства, на западу а и код нас данас, они који су подузетни и пословни уствари бескомпромисно се труде да у животу зараде што више пара и да при томе уживају. То је ултимативни успех и срећа по шаблонима западне културе – паре и уживање.

Неколико векова је трајала та промена обрасца среће из старог православног начина преко ренесансне фортуне до данас. У средњем веку икона је била на сред зида дневне собе а данас је на том месту телевизор. Исто тако, не иде се више у цркве и храмове јер њих су заменили тржни центри, уместо бројанице имате кредитне картице, а уместо Бога имате новац. Више нико не гледа у себе већ сви гледају шта имају други. Бес.

Како проклети своју децу?

Родитељи данас причају своме детету како је оно најбоље и најлепше на свету и како може бити било шта што пожели у животу само ако се потруди довољно. Такође му пренесу да је циљ живота да оно буде срећно. То је потпуно контра од онога како је раније подизано дете у средњем веку.

У средњем веку би рецимо ћерка једног пекара из малог места угледала принца како пролази на белом коњу и питала тату: ”Тата да ли би ја можда могла да будем његова принцеза?”.

Он би јој рекао да је сигурно да ће бити пекарева кћи и да ће радити у пекари и можда наћи неког поштеног момка у селу. Постоји мала шанса да постане принцеза али да је то до Бога. Ипак, објаснио би јој да је много већа вероватноћа да је принц угледа и искористи, да остане трудна и остављена.

У то време концепт Бога је био конкретан и људи су били много свеснији да није све до њих и да треба бити задовољан малим. Концепт Бога је представљао ”велики рандом” или непознато-немерљиво о чему прича Николас Талеб у својој књижи Црни Лабуд. Прихватање ”воље Божије” је смањивало стрес и помагало људима да прихвате своју ситуацију и да се снађу у њој.

Тата у средњем веку не би причао шарене лаже као родитељи данас и обећавао оно што није од њега да обећа. Не би рекао ”да може бити шта год пожели и да је циљ живота да буде срећан” јер сте са тиме своје дете проклели.

Ви сте уствари тиме што сте рекли програмирали своје дете да не буде задовољно у животу јер се на крају често не деси оно што ми желимо. Кажу ”ја сам завршио факултет и имам диплому, а види како живим…”. Да, то је зато што му родитељи нису објаснили да није све до њега и што су му обећали оно што није до њих. Многе жеље нису реалне или није моменат да се испуне.

Још су родитељи додали оно ”само ако се потруди довољно” и ако да све од себе. И онда када дете или млади човек после свег свог труда не добије оно за шта се потрудио, оно или падне у депресију или се напне још више у намери да успе. Неки се напну толико да ако треба продаће и своју душу.

Родитељи уствари на тај начин преносе ону Макијавелијеву крилатицу ”како циљ не бира средства”, а не уче децу да није све до њих и како треба да прихвате живот какав им је дат и да ту нађу задовољство и да се труде и мењају га лагано али не толико да остану без своје душе, образа, среће, здравља, слободног времена или породице. То напињање живота без ослушкивања је резултат замене концепта Бога концептом судбине.

И најгоре од свега је када родитељи кажу ”циљ живота је да ти сине будеш срећан”, а при томе не објасне шта то значи бити срећан или дефинишу срећу као ”шта год тебе чини срећним”. И онда млади човек се ожени, добије дете и у првој већој кризи када крене да се свађа са женом, он каже себи ”Шта ће мени ово? Ја треба да будем срећан, а нисам срећан овако…” и онда породица пуца. Он диже руке јер од малена сматра да је циљ живота да он буде срећан.

Ово је само један пример, међутим људи се предају око било чега чим захтева напор јер нису срећни кад се напрежу. И онда многи млади седе у кафићу и грцкају кашичицу, или играју игрице по цео дан или заврше ко наркомани… И родитељима не буде никако јасно где су погрешили, а не виде да се он дрогира зато што је он уствари тако срећан. Они су му рекли да је циљ живота да буде срећан.

Када је живот представљен као питање избора и жеље, све подсећа на велику самопослугу. То је оно што нам медији пројектују данас. Можеш бити било шта што пожелиш само ако имаш довољно пара.

И тако настаје та фантазија избора за срећу. И онда момак или девојка касније бира да ли ће имати породицу или је можда боље да се не везује и јури сојке цео живот? Што да се смара са децом када није добро за каријеру? Или зашто не бих цео живот играо игрице, коцкао се, гледао фудбал, пио пиво јер тако сам срећан? Или зашто морам да будем мушкарац, када могу да будем женско? Или што да будем Србин, када могу бити Американац?

Данас људи бирају и земљу у којој ће живети. Не због тога што им је лоше, већ зато што мисле да ће тамо негде бити још боље. Добро је али није им довољно добро. Бес.

Да само мало размисле, схватили би да имају много више него што су њихови дедови имали. И онда људи одлазе, јер пореде Србију и Немачку. Не сете се да пореде Србију и Замбију па да се теше, него одлазе тамо где је ”обећана земља” или ”амерички сан”.

Шта је стварно срећа?

Није фортуна срећа кажем вам… јер ”циљ не бира средства” је тотална контра од православља где је битно да све буде у складу.

Требало ми је времена да схватим и копао сам доста по старим књигама да ухватим ту разлику између источне и западне цивилизације. Наше књиге уопште не помињу реч срећа, обратите пажњу када је Божић или Ускрс шта је у црквеним честиткама. То је породица, рађање, љубав, здравље, мир, слога и благослов. Ето вам рецепта за успех.

Срећа је када имаш породицу, када се деца рађају, када су сви здрави, када породицом влада љубав и слога, када све иде уз благослов и када је мир, а не рат и свађа. Просто је али најочигледније ствари често је најтеже схватити.

Иначе шта значи наша реч ”срећа”? Ми смо срећни када се срећемо са другима.

Шта ти вреде паре када седиш сам у својој дивној вили? Срећан си када то други виде, када се видиш са девојком, када си са породицом, када одеш у госте, на славу, на рођендан, у кафану, када добијеш поклон, када неком помогнеш, када ти дођу пријатељи, када неког почастиш… све ове ствари подразумевају да се сретнеш са неким.

Давно је заборављен тај концепт и прешли смо на западно значење речи срећа. То објашњава зашто у нашој култури гости имају тако високо место. Сви знамо када одемо у госте код некога на село а они нас дочекају срдачно и направе праву гозбу иако они сами не живе тако сваки дан. Овај обичај показује како је све то укорењено у нашу културу вековима. То су одјеци православља и наше високе културе средњег века.

Ето, једна реч из Савиног Законоправила ме је подстакла на размишљање о слободи и срећи. Превише гледамо шта други имају, мислимо да можемо све да бирамо у животу и да је живот неправедан што ми немамо нешто што други има. Ми смо тужна Фејсбук генерација. Завидни смо јер живимо у онлајн фантазији, а немамо времена за дружење. Не срећемо се и зато смо несрећни.

Желим вам да промените начин размишљања и да досегнете свобожденије. 🙂

ПС  Кукавица кука и на пуној трешњи,
Славуј пева и на сувој грани (Владика Николај)

Извор: Milos.io