Poznati beogradski novinar Sreten Petrović reagovao je na izjavu Hidajeta Biščevića, sada hrvatskog ambasadora u Srbiji i prisetio se priče iz iračko-iranskog rata kada su pukom srećom ostali živi pošto je avion, koji se srušio, odleteo bez njih i drugih stranih izveštača, a Bi-bi-si je javio da su mrtvi. Evo njegove priče:
Piše: Sreten Petrović
Sreli smo se pre nepune četiri decenije, daleko od tada zajedničke nam države Jugoslavije, onda sam mu izgubio trag, a jutros čitam u novinama, on, Hidajet Hido Biščević, ambasador „od srca zahvaljuje Sribiji na milion evra pomoći“ nastradalima od nedavno zemljotresa u Hrvatsjkoj.
Sreten Petrović, poznati novinar i urednik
Transpotnim vojnim avionom, Herkules C-130, leteli smo početkom oktobra 1981. zajedno sa pedesetak što stranih, sto domaćih, iranskih novinara, iz Teherana ka jugozapadu Irana, na liniju fronta u iransko-iračkom ratu. Sleteli smo u iransku vojnu bazu. Podelili su nas dva autobusa i poveli na front razrovanim autoputem kraj koga su vodile pokidane cevi naftovoda. Onda su iračke granate počele da padaju isped i iza nas. Izleteli smo iz autobusa i polegali u vrtače koje su, svuda unaokolo, izrovale iračke granate. Pozvali su nas hitno u autobuse, koji su sišli s puta i pojurili ka prvoj liniji fronta.
Pred nama se pojavilo drveće, a iza njega zid od zemlje visok ponegde gotovo desetak metara. Na drugoj strani je takođe bio zid od zemlje, a između je tekla široka reka Karun. Visoke krune drveća sa obe strane reke bile su odlične osmatračnice, ali bi osmatrač vrlo brzo bio skinut. Čuo se zvižduk granate, dva oficira su čučnula. Čučno sam i ja. Oleg Zujenko iz sovjetske agencije TASS mi se nasmejao.
-Onu – kaže – koja leti na tebe, ne čuješ .
E, baš me utešio!
Podelili su nas u tri grupe. Hido je otišao u jednu, ja u drugu, a Oleg u treću. Išli smo vozilom pored zida, gladali mrtve i kradom drugu stranu. Danju, obe strane naprave rupe granatama. Noću ih zatvaraju. Pogledao sam i drugu stranu iranskog zida. Opasano. Virila je ruka.
Vratili smo se i u zemunici čekali satima grupu u kojoj je bio Oleg. Kroz rupu su ih videli i gađali granatama. I ispred i iza njih da ne bi mogli da pobegnu. Pobegli su tek kad se smrklo. Poginuo je Iranac. vođa puta.
Vraćamo se u avio-bazu. Avion je odleteo bez nas. Nemamo koga da pitamo šta i kako. Iranci skupljaju novac. Iznajmljujemo sutobus, veći da svi stanemo i krećemo za Teheran, Ćutimo, dok idemo duž fronta a ugašenim svetlima, Čim smo se udaljili od linije fronta, iranski novinari nas intervjuišu. Hido sedi nekoliko redova iza i čujem kako kaže:
„I did not believe we would be able to see…“
Iranci su šiiti. On je sunit. To je kod muslimana značajna razlika, ali vidim da zna šta žele da čuju. Kao da je diplomata. Klica je tu.. U nedođiji smo. Ništa nikome nismo javili, a pun autobus novinara. Apsurd.
Hidajet Biščević, hrvatski ambasador u Beogradu
Posle dvadesetak sati stižemo u Teheran. Na frontu sam pisao dnevnik. Sedam za teleks. Hido za stolom piše izveštaj za „Vjesnik“. Dosta je mlađi, a već ratno krštenje. Otkucao sam uvod i prvi deo dnevnika i poslao. Hitno pitanje Tanjuga iz Beograda:
-Ko se to javlja iz Teherana?
Kažem ko sam. Traže da potvrdim da sam ja ja. Potvrđujem ponovo. Šta se dogodilo?
Bibisi je prošle noći javio: „Avion sa stranim i iranskim novinarima srušio se neposredno pred sletanje na teheranski aerodrom.
Preživelih nema“. Mi proglašeni mrtvima, a živi.
Vlasti u Teheranu nisu demantovale. Avion je morao hitno da prebaci teške ranjeike u Teheran i nije mogao da nas čeka. Poginulo je i nekoliko viših oficira.
P.S. Moj dnevnik sa fronta preuzeo je NIN i hteo je da njime otvori broj. Onda su u Egiptu ubili predsednika Anvara el Sadata. Dnevnik je gurnut pozadi. Nije bilo mesta da mi, proglašeni mrtvima, pa oživeli, budemo heroji novinskih priča bar nekoliko dana.
Ambasodore, i imaš i nemaš sreće. Srećno ti bilo bar u Beogradu.
