Фигаро: Црногорски народ сит је Мила
На власти скоро 30 година, председник Црне Горе је у жижи јавности након што је усвојен спорни закон којим се национализује имовина православне цркве.
Да ли ће Мило Ђукановић следеће године прославити 30 година скоро непрекидне власти на челу Црне Горе? Упркос подршци америчких савезника, релативно добром економском стању државе чији туризам сваке године привлачи госте; упркос перспективи да се придружи европској унији (након НАТО-а) коју грађани (наивно?) посматрају као свети грал, питање се и даље поставља. Напета ситуација коју је сами председник изазвао пре месец и по дана довела је тога да је на улици изашло чак 200 000 од 600 000 становника.
Сваког четвртка и недеље у више градова Црне Горе (Подгорица, Никшић, Бар…) окупљају се десетине хиљада породица који на до сад невиђен начин демонстрирају своје незадовољство везано за Ђукановића.
Утолико што овај закон поштеђује католичке и муслиманске заједнице, одмах је примећен као непријатељски чин против Српске православне цркве која окупља велику већину грађана Црне Горе. То није први пут да Ђукановић, попут комунистичких председника држава источне Европе, жестоко ради на стварању аутокефалне православне црногорске цркве, али узалудно.
Одлучна и мирна маса, која се месец и по дана окупља иза митрополита Амфилохија прије свега сведочи о везаности за Српску православну цркву која је на тој територији још од 13. вијека. Али такође показује и засићеност народа овим човеком чија је власт далеко од беспрекорне.
Поред блискости са Милошевићем током ратних година (1991-1995) и његовог лукавства да остане на врху државе скоро тридесет година (као предсједник а после премијер), критикован је и због аутократског па чак и деспотског управљања земљом (нажалост, нарочито у погледу слободе медија), његовог учешћа у трговини цигаретама са Италијом (која је издала налог за његово хапшење).
