Изгубљени српско-хрватско-босаснски коридор
Почетком 1903. године у тадашњој Краљевини Србији пројектована је железничка пруга која је требало да повеже Дунав, као још тада главни европски речни коридор којим се одвијала главна трговина између Царевине Русије, Царевине Немачке и Царевине Аустроугарске (житом и дрвном грађом, највише), са Дубровником и Котором као, за Србију, најважнијим јадранским лукама.
Пруга је требало да споји градове у Србији, Сталаћ, Чачак и Ужице са границом ка Босни, односно да се одатле наслони на пругу коју би од границе ка Сарајеву и даље Јадрану градили Аустроугари. Та пруга би била други главни саобраћајни крак којим би Србија искористила своју изузетно повољну географску позицију на Балкану, поред оног од Београда ка Нишу и даље ка југу, чију су градњу иницирали Французи неколико деценија раније.
Избијање Првог светског рата 1914. године је омело Србију у завршетку пруге али су Аустроугари завршили свој део посла и чак га наставили окупацијом Србије, повезавши Ужице и Сарајево са Јадраном, као „попречну“ балканску везу на правцу Исток-Запад, поред постојеће везе Север-Југ.
У њиховом случају, за разлику од Србије коју је омело избијање рата, овде је крај рата значио крај аустроугарских радова. Ипак, свесни огромног значаја ове пруге у новој земљи са неразвијеном инфраструктром, власти нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца већ 1919. почињу са пројектом наставка радова.
Уз пуно муке и проблема, пруга је коначно прорадила крајем 1925. године, и од тада је представљала најзначајнију саобраћајну везу између Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, увезујући бројна предузећа и привредне капацитете младе земље коју је тек очекивао развој. Главни саобраћај који је ишао овом пругом био је транспорт робе, угља, дрвене грађе, машина и других производа, и нешто мање путника.
Пруга је званично укинута и већим делом растурена у комунистичкој Југославији 1974. године, а њеном крају претходило је укидање „лајковачке пруге“ 1969. године и још неких побочних праваца. Тврдило се да је нерентабилна, да се саобраћај све више пребацује на друмски транспорт камионима, аутобусима и аутомобилима, а истовремено је Југославија спроводила најскупљи пројекат изградње једне пруге икад забележен у Европи – пругу Београд-Бар. Констукторски и извођачки сурово захтевна, ова пруга је однела милијарде долара и мноштво градитељских живота, и никада није постала саобраћајна веза шире регионалне важности.
Од „ужичке пруге“ остао је сачуван занимљив комплекс „шарганске осмице“ на коме се данас изводе сликовите туристичке туре старим возовима, а Србија директну железничку везу са јадранском обалом осим луке Бар у Црној Гори данас остварује са луком Ријека у Хрватској и Копар у Словенији преко „северног коридора“, док са лукама Груж, Плоче, Сплит и Задар нема директну везу…
На фотографијама се налазе призори инжењерског умећа на оригиналној прузи и призор доласка Краљице.
Текст: Бане Гајић (преузето са Фејбука)
