Изгубила се душа српске музике

Цветко Вулеташ је наш познати хармоникаш. Одрастао је и школовао се у Банату. По доласку у Аустралију годинама је свирао по кафанама, нашим клубовима и црквеним забавама у Сиднеју. Данас са супругом Вером живи у Пенриту. Хармонику и даље свира из задовољства. Разговарали смо о његовом животном путу, раду и музици.

  • Када сте и како напустили бившу Југославију?
Више од пола века заједно: Цветко Вулеташ са супругом Вером

-Пребегао сам преко границе 15-ог септембра 1966. у доба кад је била жива стража на граници тј. наоружани војници са псима. Доспео сам у Аустрију где сам се пријавио полицији и они су ме отпремили у емигрантски логор Трајскирхен 50 км од  Беча. То је некада био дворац Марије Терезије. И данас постоји као пребивалиште за емигранте који долазе тамо широм света. Дворац је могао да прими 12.000 емиграната и потребне чиновнике и полицију која је ту радила. Кога год је полиција доводила у логор без идентитета закључавала га је на задњем спрату у собу коју су емигранти називали шок соба. Кад се провери идентитет ишло се спрат ниже који смо ми звали карантин и био је под кључем. Аустријска полиција је проверавала све податке са југословенском полицијом и да ли није почињено неко кривично дело. Ако је било кривично дело у питању одмах би таквог појединца враћали назад. Они који остану свако јутро би гледали на таблу ко ће ићи на најдоњи спрат где се добије аустријски пасош са правом кретања по Аустрији и правом тражења посла. Запослио сам се у Бечу у пекари.

  • Са супругом Вером сте се срели у логору.  

-Да. У том логору сам срео и моју садашњу супругу Веру. Она је ишла код њеног брата који је живео у Викторији на фарми дувана. Уместо да идем у Америку, како сам планирао, одлучили смо да заједно идемо у Аустралију.

  • Како је изгледало то путовање?

-Кад је дошло време да путујемо за Аустралију укрцали смо се у један стари авион са четири пропелера који је унутра имао дрвене клупе као у нашим возовима без појасева. Путовали смо три дана и две ноћи до Сиднеја. На пет места смо се спуштали да узмемо гориво.

  • И шта је било даље?

-Из Сиднеја сам отишао у Бонегила камп у Викторији да бих ступио у контакт са Вером. И ту сам радио као пекар. Вратио сам се у Сиднеј и моја девојка Вера је такође дошла у Сиднеј. После сам отишао у Вулонгонг и почео радити у жељезари. Испала је туча због политике и добијем отказ и тамо више нисам могао добити посао. Срећом ускоро смо обоје почели радити у фабрици кекса Вестонс. Зарадили смо нешта пара. Одлучили смо да купимо хармонику  дугметару. Наручили смо је из Италије јер се у Аустралији није могла купити.

  • И кад сте добили хармонику почели сте вашу музичку каријеру у Аустралији.

-Да. Почео сам свирати у тада јединој нашој југословенској кафани Шумадија у Сиднеју. Убрзо се отворило 10-так наших кафана и све су биле пуне. Моја генерација од 60. до 75-те је била прва економска емиграција. Нисмо добро примљени од емиграната који су дошли после Другог светског рата. Ипак, морало се радити јер тада све до доласка Витлама на власт није било никаквог социјалног и здравственог осигурања. Витлам је много помогао раднике за што смо му пуно захвални.

  • Радили сте и по другим кафанама и нашим клубовима.

-Свиро сам у кафанама од 1971. до 1977. године и због здравствених разлога сам напустио Њутаун и кафане и дошо у Пенрит са фамилијом. Кад сам завршио рад у кафанама радио сам по забавама у нашем клубу у Гренвилу, Српској народној одбрани и на црквеним пикницима које су организовале црквене управе.

  • Није вам било лако започети нови живот овде. Да ли су данашњи емигранти у предности?

-Свакако да јесу. И ова генерација која је дошла после овог задњег рата добила је сваку помоћ од ове државе и била збринута. Ни тој генерацији није било лако али је свакако нама било много теже започети нови живот.

  • Много тога се променило на естради и овде и код нас у отаџбини.

-Много сам огорчен као и стари музичари на то шта се свира и пева данас. Мислим да то није наше, ту нема мелодије, то је само укључивање машине. Наши музичари су прихватили киборд. Данас је једна особа цео оркестар. Изгубила се душа наше музике. И омладина не зна за друго. Верујем да ће таквој музици доћи крај и да ће људи поново да се врате правој музици да иду да се провеселе као некада.

  • Надамо се. Иако сте огорчени на много тога што се дешава на естради ви сте ипак задовољни вашим животом данас.

-Најважније је да човек има сређен породични живот. Ја и Вера смо 53 године заједно. Имамо два сина и четворо унучади. Унучади су нам највећи дар од Бога. Учимо их азбуку, ћирилицу и наш језик. Они су наш живот..

Извор: Српски глас/Никола Јовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.