Ispovest kockara: Ceo život varam sreću!
Lako je raditi, aj živi na foru! Ovo su reči i životni moto Beogradjanina sa Karaburme Predraga Peđe Vukomanovića (48), zvanog Pedja Rob, kockarske legende. Za njega su čuli širom Balkana, ali oni koji ga dobro poznaju, a i on sam je siguran da nije kockar, bar ne onaj klasični kakvim ljudi zamišljaju zagriženog igrača na sreću. Ipak, Rob ili Robinjo, kako mu tepaju, živi već trideset godina od kocke.
Oženjen je Ivanom koja je trenutno na birou za nezaposlene, otac dvoje dece, Vanje (19) i Alekse (7). Porodica mu je na prvom mestu. Ženu i decu obožava. Kada je svojevremeno došlo vreme za ženidbu, pitao je buduću suprugu da li je sigurna da želi da se uda za njega s obzirom da zna kakvog je temperamenta i čime se bavi. Pristala je bez razmišljanja i nije se nikada pokajala. Od igre izdržava porodicu, od nje školuje decu, ona mu pruža i veliko zadovoljstvo. Živog je temperamenta, hiperaktivan, inteligentan i nadasve duhovit i zabavan,
Peđu Roba ne drži mesto. Sve mu brzo dosadi. I tada počinje akcija traženja zabave. Bez minuta radnog staža, ako se ne računa kratak period dok je radio u čuvenom beogradskom kafiću Zlatni Papagaj. I to je brzo napustio. Perfekcionista u duši, nije dozvoljavao da mu gazda kaže šta treba da radi. Peđa je radio mnogo i vredno jer je takav po prirodi. Ali, gazda uvek nađe neku zamerku i to ga je nerviralo, zato je kratko i trajalo. Vozačku dozvolu nema, nikada nije polagao vozački ispit, ali vozi uredno već dvadeset i pet godina!
Sve vrste igara na sreću je probao. Na nekima je gubio novac a u nekima je u debelom plusu. Porodica nikada nije bila u problemu zbog njegove strasti. Zato je Peđa jedan od milion i važi za legendu. Ako bi nekom palo na pamet, ako može Peđa, mogu i ja, u startu bi pogrešio. Robinjo je zaista jedinstven. Poslednjih godina igra najviše na pokerskim turnirima. Obišao je celu Evropu i sve zemlje regiona. Svuda ga dočekuju sa radošću. Gde je on tu je i zabava. Sa svojim kumom Acom Lukasom proveo je godine na putovanjima. To su nezaboravna sećanja. Počeli bi sa punim džepovima para, ujutru bi se pitali, kako ćemo kući. Doduše, tada su ipak bila neka druga, bolja vremena. Bilo je više ljudi sa dosta para.
Bio je perspektivan košarkaš, neki bi rekli još bolji fudbaler. Peđa je rođen za sve igre sa loptom. Zato je i u tenisu imao sreće ali kockarske. Kako sam kaže, tu je uzeo najslađe pare.
-Sedim na Kalemegdanu i gledam dva lika koji igraju tenis rekreativno. Nikada u životu nisam uzeo reket u ruke, ali kažem prijatelju pored mene, ove bih dobio levom rukom. Kako Robe, nikada nisi igrao tenis, jesu rekreativci ali oni to igraju dva puta nedeljno godinama!? Hoćeš li da se kladimo da ću pobediti kojeg ti izabereš. I tako bude. Zamolim jednog od njih dvoje da igramo i dobijem ga kao od šale. Tenis bukvalno igram i levom i desnom rukom.Tada sam uzeo sto maraka. I video mogućnost za novu zabavu koja donosi novac. Mislim da sam jedini koji igra tenis i levom i desnom rukom u novac. Posle godinu dana, cepao sam ceo Beograd. U to vreme mnogi političari, ljudi sa estrade, su se rekreativno bavili tenisom. I sve sam ih pobeđivao. Zato mi je to i najslađa para. Ne i najveća. Igrao sam tenis sa svim košarkašima bivše Crvene Zvezde, igrao sam i sa Cepterom. Ali on me provalio. Delujem dosta smotano kada igram, kao da držim praher ali on je to shvatio – priča sa kockarskom strašću Pedja Rob.
Najviše, kaže, zarađujem na poker turnirima. Jednom prilikom u Pragu je uzeo jedanaest hiljada evra, u Beogradu u više navrata po dvadeset hiljada. Igrao je najveće turnire u Beču, Pragu, Budimpešti, San Remu, Zagrebu, Splitu, Djevdjeliji, Budvi, Temišvaru, Brnu… Onlajn poker ne igra, jer misli da kvari igru.
-Volim da vidim igrača, da probam da mu uđem u psihu. To mi je izazov. Prvi novac sam zaradio igrajući klikere. Valjda je tada i počelo. Sve sam igrao u pare. Flipere, košarku, fudbal. Majka mi je bila samohrana, izdržavala je mog starijeg brata Nenada, sestru Bilju i mene. Radila je sve da bi nas prehranila i školovala. Za ostalo sam morao sam da se snalazim. Pamtim i letovanja na koja sam polazio sa sto maraka a trošio tri hiljade. U Rovinju sam kao još maloletan dečko rešio da neke strance oslobodim tereta nošenja foto-aparata. Naravno, sledila je i neka kazna ali sam se bar lepo proveo – priseća se uz smeh dečijeg nestašluka naš sagovornik.
Kasnije su znale da mu se dešavaju mnogo ozbiljnije i opasnije stvari. Kockao je sa skoro svim likovima iz serijala ,,Vidimo se u čitulji“. Svi su ga voleli zbog njegovog šarma i duhovitosti. Nikada nije imao problema jer nije bio iz njihovog miljea.
-Sedimo oko stola nas desetak, upada čovek sa kalašnjikovim, postrojava nas i naređuje, pare u kesu, vadi sve iz džepova. Mislim se, uzmi sve samo nemoj da nas ,,prskaš,, iz automata. Svašta mi je tada prošlo kroz glavu. To mi je bilo jedno od neprijatnijih iskustava. Nisam klasičan kockar. Sasvim je normalno da odem u kazino, uzmem desetak hiljada dinara i celu noć provedem gledajući druge kako igraju. Retki su oni koji to mogu. Meni nije teško jer mi i sam boravak u tom okruženju pruža zadovoljstvo. Ne sećam se da sam pozajmljivao novac dok su mi mnogi ostali dužni. Znam i da oprostim dug. Pod uslovom da dužnik nije drčan. To je valjda i zbog mesta na kojem sam rođen, odrastao i vaspitavan. Moju Karaburmu ne bih menjao za bilo koji drugi kraj – ističe u ispovesti ovaj nesvakidašnji čovek.
O zanimljivim ličnostima i dogadjajima Pedja Rob mogao bi nam kaže pričati danima. Beležimo jednu anegdotu koju će sigurno pamtiti ceo život.
-Godine 1996. pala je opklada sa Ivanom Adžićem, tadašnjim kapitenom Crvene Zvezde. Igramo fudbal jedan na jedan na male goliće. On reprezentativac u formi, ja rekreativac. Opklada je 1.000 maraka do deset golova. Pri rezultatu 9:6 za mene, lopta ide ka golu, pokušavam da je stignem, tu sam na milimetar od nje, samo da je uputim ka golu, malo mi treba ali prethodna noć i slava na kojoj sam bio te noći me sustižu. Padam, lomim zglobove obe šake i glavom udaram u zid. Budim se u Urgentnom centru i prva rečenica koju izgovaram je, da li je ušla! Utakmica i opklada su poništeni – ove reči možda najbolje ilustruju sa kojoj strašću pristupa svakom poslu kockar koji, kako kaže, vara sreću.
Prisetio se i turnira u malom fudbalu na Visu koji se igra skoro četiri decenije. Posebno pameti 1990. godinu kada je igrao ovaj turnir u društvu fusbalskih legendi Šurjaka i Žungula i bio proglašen za najboljeg igrača.
Uglavnom se družio sa starijima od sebe. Brat Nenad, poznatiji kao Šojka i njegovi drugovi su mi i dali nadimak Rob. Aj idi po cigare, skokni po pivo, donesi, prinesi.
-Jednog dana mi je dosadilo i pobunio sam se. Tada je prijatelj mog brata, na žalost pokojni, rekao ajde Peđa, ti si naš rob. I tako je to i ostalo – priča Pedja kako je dobio nadimak.
Kada ga pitaju da li bi i šta savetovao mladima, sigurno im ne bi poželeo da se bave kockom, jer, kako ističe, to je specifičan način života.
-Ne može to svako. U stvari retko ko bi prošao kroz sva ova iskušenja koja sam doživeo. Ljudi često znaju da precene sebe i svoje mogućnosti, prave neke kombinacije i u tome previsoko polete a zna se šta se tada dešava. Mislim da sazrevam i dan-danas. Moj život ne bih menjao nikada i sve bih ponovo isto radio – nema dileme Predrag Vukomanović.
Nije siguran da lečenje od kocke ima svrhe. Evo i objašnjenja:
-Ko god je u plusu dve, tri hiljada evra mesečno, neće tražiti pomoć lekara. Kada se stavi stan pod hipoteku, pozajmi od kuma mnogo para, uđe u debeo minus, svi bi da se leče. Pre ću ja da uvedem u kocku psihoterapeuta no što će me on odučiti od mog načina života – kaže na kraju ispovesti Predrag Pedja Vukomanović zvani Rob.
Tekst i fotografije: Ljubomir Savić
