Srpska priča sa severa Norveške: Zabrežje je lepše od Pariza!

Težak je život u tuđini! Znaju to svi oni koji su s kartom u jednom pravcu otišli sa rodnog praga da bi negde tamo daleko svili novo gnezdo. Pa ipak, iz Srbije je poslednju deceniju, bežeći od nemaštinje, besposlice i bezperpektivnosti, u beli svet otišlo oko 400.000 uglavnom mladih ljudi. 

Stranice portala „Tamo daleko“ otvorene su za one koji su krenulii tim putem.  Želimo sa svojim čitaocima da podelimo njihove životne priče i saznamo gde su danas, šta rade, kako žive, da li im nedostaje zavičaj i razmišljaju li možda da se vrate.

Jedan od onih koji je teška crca, sa diplomom Fakulteta za fizičku kulturu i zavidnim košarkaškim znanjem, napustio rodno Zabrežje, pored obala Save, kod Obrenovca je i Branko Belić, danas stanovnik seoceta na krajnjem severu Norveške. U narednih nekoliko dana prenećemo Brankovu ispovest, a po njgovoj želji u prvom delu dajemo njegovo sećanje na detinjstvo, svoje selo, odrastanje, maštanje…

 

“Zovem se Branko Belic. Rodjen sam u Beogradu … godine, ali veći deo života proveo u svom u selu Zabrežje kraj Obrenovca, nekada daleko poznatijem i od samog Obrenovca, po trgovini svinjama sa tadašnjom Austro-Ugarskom, a u vreme vladavine Miloša Obrenovića. Za selo se čulo i u velikoj seobi Srba pod Arsenijem III Črnojevićem, jer je baš ovde ogroman broj Srba prešao Savu, bežeći od turskog zuluma i rata Osmanskog carstva sa Austrougarima. Bila je to prva i jedna od najvećih emigracija srpskog naroda.

Zabrežje se izdvajalo od Obrenovca i po nekim drugim stvarima. Ovde se nalazila  fabrika za preradu soli, fabrika za proizvodnju i prodaju peska, preradu u obradu drveta, kao i čuvena dereglija – veliki čamac, skela  za prevoz ljudi, robe i stoke sa jedne na drugu obalu reke Save.

Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih kroz koje sam prošao kao dete i školarac u toj prvoj deceniji zaista je izgradilo moj stav da nema lepšeg mesta na svetu od mog Zabrežja. Da li je to u pitanju leto, kada smo odlazili na kupanje na gore pomenutu Savu, od jutra do sumraka, ili zima kada smo se u velikom snegu igrali uz pauze samo da jedemo, presvučemo mokre stvari ili eventualno pogledamo film u okviru programa Zimski bioskop, za mene, kao klinca nije bilo bitno. Uvek ulica puna dece, topli kućni kutak i svest da je moja porodica uvek tu za mene, meni su bili dovoljni znaci – da je to-to, Zabrežje, Mali Pariz, kako ga moj otac često naziva.

A kad smo već kod porodice, nikako je neću izostaviti, jer bez takve snage ne bi bilo ni ove moje priče, siguran sam u to. A ta snaga, izvirala je iz mojih roditelja, odraslih u Titovoj Jugoslaviji i mog četiri i po godine starijeg brata koji je samnom odrastao, a već kao stasao momak otišao je u Sjedinjene Američke Države. No, ne biva to u mojoj porodici da zbog daljine veza i bliskost nestaju i blede, naprotiv, one su samo bile pojačane.

Pamtim iz tog perioda prve na drugu deceniju još i druge članove šire familije, a posebno bih izdvojio nanu, maminu majku, koja je na svojim plećima mnogo težak život nosila, ali uvek imala vremena za svoje unuke, Zahvalan sam joj za vreme koje nam je darivala dok smo bili kod nje jer su roditelji radili,  za sve priče koje nam je pričala i strpljenje koje je imala. I dan-danas se sećam kako smo pre škole dolazili kod nje po ručak I kako s radovala  I bila srećna što smo hvalili njeno kulinarsko umeće.

Moja druga decenija je počela isto tako bezbrižno i toplo kao i završetak prve, ali ko bi mogao da pretpostavi da će se nastaviti sa užasima devedesetih godina prošlog veka.  Zaista, ni reč neću napisati o njima, ali jednu stvar moram pomenuti, a to su Olimpijske igre u Barceloni 1992. Inače, za te OI se i naš Beograd kandidovao kao grad organizator, ali to nije to zbog čega sam pomenuo bas te Olimpijske igre. Naime, na tim OI je trebalo po prvi put da se pojavi košarkaška reprezentacija SAD sa “drim timom”.  Ko zna i ko prati košarku, (dajem sebi za pravo da kažem da sam iz zbog profesije kojom se bavim dobro upućen u ovaj sport) zna ko su Majkl Džordan, Medžik Džonson, Leri Bird, Karl Meloun, Džon Stokton, Carls Barkli, Skoti Pipen….

Ali, nisu oni samo ti zbog kojih pominjem ovaj dogadjaj. Nasuprot njima, na tom košarkaskom turniru, u finalu, su trebali da se nadju, najverovatnije, ma sta najverovatnije, sigurno, Vlade Divac, Dino Radja, Toni Kukoč, Dražen Petrović, Aleksandar Djordjević, Predrag Danilović, Jurij Zdovc, Zoran Savić i ostali majstori pod obručevima iz bivše nam Jugoslavije. Mnogi, ne samo ja, smo očekivali da vidimo to finale i da se naš “drim tim” izmeri sa njihovim. Do toga, nažalost, nikada nije došlo, a svi znamo zbog čega. Možete misliti tugu u duši jednog vatrenog košarkaša, petnaestogodišnjaka, koji je godinama čekao na taj susret i nije ga dočekao.  Život je čudo!”

Sutra:  Teška srca u beli svet

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.