Srbi slave hiljadu godina

Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja, koju ne poznaju drugi hrišćanski niti pravoslavni narodi, jeste krsna slava. Slavljenje krsne slave je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbi su slavili slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petovekovnog robovanja pod Turcima, piše u knjizi “Srpske slave i verski  običaji”, episkopa Nikolaja i protođakona Ljubomira Rankovića.

Srbi će dogodine obeležiti tačno hiljadu godina postojanja ovog običaja. Naime, hrabri vojvoda Ivac, odan caru Samuilu, nije ni slutio da će mu doći glave baš oni koje je kao goste primio na svoju krsnu slavu Veliku Gospojinu daleke 1018. godine u gradu Proništu, južno od Ohrida. Ta slava je prva zapisana svetkovina jednog kućnog sveca.

Skoro hiljadu godina kasnije, krajem novembra 2014. srpska slava je, kao autohtona vrednost i srpsko nematerijalno nasleđe u UNESKO upisana na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva! Danas kod Srba postoji oko 80 krsnih imena, koji se proslavljaju kao krsna slava.

Slava sačuvala veru

Slavljena je slava u vreme i nevreme, u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tajin), pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle Drugog svetskog rata u vreme antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, kako tvrde autori, može se reći da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.

Sveti Nikola jedna od najraširenijih slava

Najviše pristalica ima verovanje da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili šire, indoevropskog) praznika posvećenog mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma držali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada (a i danas) upravo održavala vezu sa precima i poreklom. Slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe sa pokoljenja na pokoljenje i čuvale svest o sopstvenom poreklu.

Postoje i verovanje da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika. Postoji teorija da slava, pripada kultu mrtvih. (M. Vasić, V. Skarić, V. Čajkanović, L. Niderle i dr.). Poziva se na upotrebu koljiva o krsnom imenu, koje se upotrebljava u kultu mrtvih. Međutim koljivo je grčkog porekla i uneto je preko crkve u naše gradske običaje, izuzetno ponegde i po selima u okolini većih gradova i manastira. Takođe, činjenica je da u kultu mrtvih nema radosnih raspoloženja, a u slavi ona nastaju pre proslave, za vreme gošćenja, i traju do završetka proslave.

Krsno ime – slava, divan je izraz pravoslavne vere, koja je tako duboko usađena u srpskoj narodnoj duši. Slava je i naročito obeležje srpskog naroda, jer se proslavlja samo među Srbima, navodi pokojni episkop braničevši Hrizostom (Vojinović) u svom spisu iz 1963. On ističe da su naši preci primili hrišćanstvo u 9. veku i prihvatili veru u jednoga Boga. Iako su se Bogu molili svakoga dana, naši preci imali su jedan dan u godini kada su zahvaljivali Bogu za sva dobra kojima ih je obdario. Tog dana su proslavljali uspomenu na hrišćanskog sveca koga su naročito poštovali kao svog zaštitnika, čiji im je hrišćanski život bio primer koji su nastojali da slede. Tome svetitelju obraćali su se da pred Bogom bude njihov zastupnik i tumač njihovih molitava. Za svoje zaštitnike i molitvenike pred Bogom naši stari uzimali su Bogorodicu ili hrišćanskog sveca na čiji su se dan krstili – tj. primili hrišćanstvo.

Slava se od tada prenosila i nastavljala sa kolena na koleno, sa oca na sina, tako, da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka, samo po tome koju slavu slave. Ukoliko slave istu slavu onda su od istog pretka, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih, i postale nepoznate.

Ako sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, on treba odmah da počne da u svom domu slavi krsnu slavu. Sasvim je pogrešno što pojedini danas ne slave, izgovarajući se: “Živ mi je otac i on slavi”. Znači, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i zaštitnik svih ukućana, naročito dece, piše dalje u knjizi.

Slavski kolač sa simbolima pravoslavlja

Krsna slava se prima od oca tako što prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod oca na slavu. Kad se kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu.

U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: posudu sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju nje a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući.

Vodica se sveti za duhovni napredak svakoga doma, a to je vezano za dva velika i najsvečanija dana – za slavu i Vaskrs. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti duh, prema crkvenom tumačenju, ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Za slavu je najvažnije spremiti slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveću.

Kako se slava predaje potomcima

Dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simboliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu.

Za slavu se kupuje po mogućstvu sveća od pravog voska, obično dužine 50-60 cm, i stavlja se u čirak i posebno ukrašava. Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simbolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko santimetara do svećnjaka, sveća se gasi na sledeći način: domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, tu stoji do sledeće godine i pali se prilikom zajedničkih kućnih molitvi.

Početak istorije slava

Nesrećni vojvoda bejaše poslednji general odan caru Samuilu, koji je u Proništu organizovao jedinice za otpor vizantijskoj okupaciji. Zbog toga je vizantijski car Vasilije lično došao u Makedoniju i pozvao Ivca da se preda. Da bi dobio na vremenu, Ivac započe pregovore sa carem, koji su se odužili na dva meseca. Prozrevši njegove namere, novi upravnik Ohrida Jevstahije Dafnomil je smislio da na prevaru zarobi Ivca pa mu je sa dvoje sluga došao na krsnu slavu Veliku Gospojinu. Vojvoda se iznenadio kada ga je ugledao na vratima, ali ga je primio i ugostio, kako to nalaže drevni slavski običaj: na krsnu slavu je svako dobrodošao. Posle završetka crkvene službe, Dafnomil pozove Ivca na tajni dogovor u četiri oka, pa kada su ostali sami Vizantinac ga, kao fizički snažniji, baci na zemlju i uz pomoć slugu veže i oslepi, prepričao je istoričar Vladimir Ćorović u svom delu “Istorija srpskog naroda”.

Neprekinuta tradicija

Kada se završi sečenje kolača i žito prelije vinom, najpre se domaćin posluži žitom, a zatim svi ukućani. Onda se služe svi gosti. I kako koji gost dolazi na slavu, prvo se poslužuje slavskim žitom. Žito obično služi domaćica ili ako ima devojka u kući, ćerka ili unuka, a može i neka devojka ili mlađa žena od prijatelja ili komšija te kuće. Žito stoji na većem poslužavniku sa nekoliko kašičica na posebnoj tacni, zatim jedna čaša sa vodom u koju se stavljaju kašičice posle posluženja žitom.

U nekim krajevima uz žito stavlja se i čaša sa vinom, ali obzirom da je žito preliveno vinom, ova čaša vina nije obavezna. Žito se služi na sledeći način: domaćica prinese žito, gost ustane, prekrsti se, okrene se domaćinu i domaćici i čestita slavu i uzima žito. Posle posluženja opet se prekrsti i ponovo sedne. Žitom se prvo služe stariji, pa mlađi. Poslužavnik sa žitom stoji pored slavske sveće dok traje slava. Ukoliko žita preostane, ono se daje deci ili se sprema deci prisutnih gostiju.

IZVOR: https://globalserbia.com/magazin/nostalgija/srbi-slave-vec-hiljadu-godina/