Zemlja pristojnih građana

PISMA I ŠVEDSKE (4)

Piše: Goran Malbaša

Švedski jezik ima 29 slova od kojih su čak 10 samoglasnici. Pravilno izgovaranje nekih od njih zahteva grimasu osmeha pa zato Šveđani izgledaju kao da se smeše i pevaju dok govore. Na mene lično ovaj skandinavski jezik deluje kao sedativ, što sam osetio već u prvom kontaktu s njim. Na časovima SFI (švedski za doseljenike) iako nisam razumeo gotovo ništa od onog što su mi nastavnici govorili, uvek sam osećao neku čudnu smirenost koju nisam mogao pripisati ničim drugom do uticaju ovog jezika koji je on imao na mene.

Možda zato nije ni čudo što su Šveđani od smirenosti i opuštenog, ležernog stava prema životu napravili čitavu životnu filozofiju. Na stres se ovde gleda kao na bolest i ma kakvu grešku da napravite prvo će pokušati da vas smire i uklone stres pa tek onda pristupiti rešenju problema. Njihova fraza „ta det lugnt“ koja bi se mogla prevesti kao „opušteno“ gotovo da je poštapalica u švedskom jeziku, a reč „lagom“ koja označava umerenost u svemu je alfa i omega životnog stila ovog skandinavskog naroda.

Malo je stvari, zaista, koje tako dobro ocrtavaju karakter nekog naroda kao što je to jezik. U Švedskoj, koja je svet u malom, i gde se na svakom koraku mogu čuti svi mogući jezici sveta, veoma je lako spoznati tu činjenicu. Svaki jezik, pored reči i njihovog značenja, nosi sa
sobom i specifičan tonalitet i melodiju koji omogućavaju da se oseti duša naroda koji ga govori, čak i onda kada ne razumemo reči tog jezika. Arapski jezik, recimo, zvuči kao svađa, nemački kao naredba, ruski kao bajka a francuski kao izjava ljubavi. Italijanski ima ukus radosti a kineski misterije.

Opšte je mišljenje da su Šveđani, poput svih skandinavskih naroda, hladni i flegmatičnog temperamenta, ali je to samo delimično tačno. Iako ljubazni u ophođenju, njima je potrebno vreme da vas prihvate i puste u svoj život. Ako radite zajedno, svaki put kada se sretnete za vreme radnog vremena oni će vas pozdraviti uz ljubazan osmeh pa makar to bilo i deset puta za osam sati. S druge strane, potrebni su im meseci da vas prihvate za prijatelja na FB, a za zajednički izlazak ili kućnu posetu i znatno više. Ali kada vas jednom prihvate, veoma su iskreni, srdačni i puni respekta. Za razliku od Srba koji lako sklapaju prijateljstva, i koji nakon dva sata boravka u nepoznatoj sredini već uspeju da steknu dva „kuma i tri brata“, Šveđanima je za tako nešto potrebno znatno više vremena.

Po svojoj veroispovesti Šveđani su protestanti, ali nisu preterano religozni – barem u izvornom značenju te reči. Religija, ili „religare“ na latinskom označava povezanost, u ovom slučaju s početkom, izvorom ili Bogom. Ovaj mistični aspekt religije nije svojstven Šveđanima
na koju oni gledaju više kao na tradiciju ili običaj. U tom smislu slični su Srbima, s jednom značajnom razlikom – oni to otvoreno priznaju dok će malo koji Srbin priznati da je samo deklarativni pravoslavac iako je to, u sušini, veoma čest slučaj. S druge strane, iako uticaj religije u Švedskoj nije velik, mnoga religiozna načela se ovde primenjuju u svakodnevnim situacijama. Briga o nemoćnim, tolerancija, skromnost, zahvalnost, poštenje, uvažavanje drugog ljudskog bića… ovde su primetni na svakom koraku. Od usputnog ophođenja s ljudima do sistemskih zakonskih rešenja i tradicije.

Spremnost da se prihvate razne životne situacije – mirno i bez velike pompe, kod Šveđana je izraženija nego kod drugih naroda. Zato ovde nema ni velike radosti ni velike žalosti, sve je nekako svedeno i umereno. Uspeh se prihvata skromno a tragedija dostojanstveno. Šveđani se u mnogim stvarima ponašaju hrišćanski iako ne odlaze u crkvu i, generalno, nisu religiozni. Razlog leži u građanskoj tradiciji koja je ovde veoma jaka. Građansko vaspitanje u Švedskoj je svojevrsni miks savremenog pogleda na svet i fundametantalnih, pa čak i religioznih principa. Zato za Šveđane nije toliko opasno kada nisu religiozni, kao što je to opasno za Srbe koji nemaju toliko izraženu građansku svest kao okvir za uspostavljanje pravilnog sistema vrednosti, a religiozno – patrijarhalna tradicija, koja je do pre sto godina bila nosilac porodičnih, društvenih i državotvornih principa, razorena je komunizmom.

Dostojevski je jednom prilikom rekao da je „religiozni Rus nalik Bogu a nereligiozni – životinji“. Isto važi i za Srbe koji su tokom svoje istorije imali izobilje i jednog i drugog ekstrema. Suživot uzvišene vrline i moralnog dna u Srbiji je izražen i danas za razliku od Švedske koja u svemu sistemski tupi ekstreme i prilagođava svojoj umerenoj filozofiji svodeći sve na pola puta između dve moralne krajnosti. Zato je Srbija zemlja
heroja i nitkova, a Švedska zemlja pristojnih građana.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.