Енциклопедија српског идентитета у Црној Гори

У издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори недавно је објављена књига „Црна Гора кроз историјска документа – Народ, језик, црква, држава“, коју је приредио Јован Б. Маркуш, а ликовно опремио проф. мр Мирко Тољић.

За кратко вријеме књига је постала више него прихваћена међу читалачкој, стручној и научној јавности. Настајући као произвог цјеложивотног труда Јована Маркуша, књига је оправдано препозната као својеврсна енциклопедија црногорског културно-историјског живота, од „Мирослављевог јеванђеља“ до наших дана.

Није то механичка сума најважнијих докумената историје, културе и духовности Црне Горе, и то кроз све етапе њеног постојања, већ ризница доказа или чињеница које могу, можда, интерпретативно злоупотребљавати, али се не могу избрисати, мијењати, модификовати; не могу се игносрисати осим по цијену самозаборава.

Опис фотографије није доступан.
Од Мирослављевог јеванђеља до наших дана: Јован Б. Маркуш

Говорећи недавно на првој промоцији Маркушове књиге у Подгорици, проф. др Јелица поставља питање:

-Шта нам свједочи сабир докумената о српском језику и ћирилици, о имену српског језика и српског писма кроз сабир историјсих докумената?!“ – дајући потом одговор:

-Иако је српско насљеђе кроз историју системски и намјерно уништавано, остало га је довољно за свједочење, толико да јасно и прецизно говори, ништећи све фалсификате. Цјелина и пунота: народ, језик и црква држава, заједно и као једно живе, прожимају се, и употпуњују вјековима, једно друго обнављају и препорађају. Језик на просторим данашње Црне Горе од искона до дана данашњега је српски, како својом суштином тако и својим српским именом, које је израз и исходиште суштине, писан писмом које се звало српским именом (српско писмо), тј. ћирилицом. И кад се за тим иде, ништа није изостављено, и ништа није додато, него је то једна лијепа и цијела истина. А то нам илустративно показаује и ова књига.

О дијелу Маркушове књиге који прати историју цркве на простору данашње Црне Горе говорио је преосвећени епсикоп буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило (Бојовић):

-Кад би сви људи били довољно просвећени вјером и благодаћу Божјом, овакве књиге као што је ова књига нашег уваженог Јована Маркуша за чије добро здравље се молимо (који је написао много добрих књига и монографија), биле би искључиво потребне музејима. Али пошто живимо у времену политичких експеримената са појединцима и нацијама, пошто живимо у времену када неке политичке, идеолошке, некад и отворено богоборачке силе покушавају да промијене генетски код односно историју и традицију једног народа… онда су нам овакве књиге итекако потребне да нас подсјете одакле смо дошли, ко су били наши преци, и куда идемо. Света династија Немањића чији коријени овдје на овој благословеној земљи Зети, или данашњој Црној Гори, су нам поставили границе и смјернице. На све то нас је подсјетила и светородна династија Петровића, а и у наше дане наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. Ако се будемо држали тих оријентира онда нећемо залутати ни као народ ни као појединци.

С посебним пијететом о књизи је говорио и проф. др Драго Перовић истичући на почетку, да „овим животним дјелом неуморног Јована Маркуша, наша Матица српска – Друштва чланова у Црној Гори наставља свој десетогодишњи рад и рат против заборава и свега онога што он, генерално, носи са собом за било ког појединца, за било који народ, за човјечанство у цјелини, али у првом плану за српски народ у савременој ЦГ.

-Због тога је господин Маркуш за мото ове документоване монографије, за мото претходне изложбе и мото свог предговора узео ријечи нашег Господа Исуса Христа: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн, 8, 31-32). Сви живо памтимо посљедње молебанске и литијске године који су нас ослободили изнутра. И ова монографија носи исту идеју, да нас ослободи истином, како људском тако и божанском. Ова књига је одраз тог вјековног молебана наших светитеља и историјска литија наших предака. Као што сте већ чули, ради се о документованој историји четири кључна и случена елемента нашег српског идентитета у ЦГ: народу, језику, цркви и држави. Сваки од тих дјелова састоји се од изабраних непобједивих истина и свједочанстава, неугасивих светионика нашег историјског постојања на територији старе Црне Горе у периоду од времена Св. Саве (1207), преко 1494. и времена Црнојевића, затим кроз сво вријеме Петровића и Карађорђевића, све до 1989. године – рекао је Перовић и наставио:

-Било да су у питању извјештаји католичких мисионара, или свједочења владика и владара непоновљиве куће Петровић Његош, било да је ријеч о изјавама црногорских главара, или натписима над гробовима истакнутих црногорских јунака и личности, посмртним новински натписи о њима, законицима, ђачким увјерењима, читанкама или уџбеницима, преко тога, када је у питању СПЦ у Црној Гори, пред нама су црквени и државни календари, житија наших светитетеља, рукописне књиге, празнични минеји, историје Црне Горе, посланице Св. Петра, истине Петра Другог, часописи и новине 19. и почетка 20. вијека, школски програми и свједочанства, увјерења и читанке, прогласи, светосавске и друге црквене прославе, интервјуи, аутобиографије, службена документа, подаци из дневника, све је сасвим јасно и недвосмислено давно речено, животом потврђено и похрањено у нашем памћењу.

-Остаје онда питање како је у ових посљедњих 80-ак година ЦГ, као „понос цијелог Српства“, постала несрпска? Како 8 варљивих деценија даје себи за право да претходних пет постојаних вјекова прогласи неистинитим и непостојечим? Ко то има образа да тврди да Св. Сава, Црнојевићи, Петровићи и остали нијесу знали ко су, ком роду припадају, којим језиком говоре и у којој се цркви моле“, завршио је своју надахнуду беседу др Драго Перовић.

Маркушова књига предстваља, како тврди историчар Томаш Дамјановић, „својеврсну исказницу, нешто што, поносно и без устезања, можемо испоручити као валидан доказ, кад год дођемо у недоумицу или нас неко пита због чега смо то што тврдимо да јесмо.

„Прецизније речено, ова књига нам пружа обиље доказа да наше идентификовање са српском нацијом, језиком, културом и, коначно, црквом није тек пуко мњење, слободна интерпретација, виђење које се наслања на постмодернистичке релативизације и угађање сопственој каприциозности, а још мање је прилагођавање интересима политичких странака“, рекао је Дамјановић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.