Nesuđeni zet Bate Živojinovića

Piše: Mihailo Ješić

Kada me je pre petnaestak godina, na petom spratu zgrade „Večernjih novosti“, Bata Živojinović lupio po ledjima i povikao prisutnima u kaficu  „narode, ovo mi je nesudjeni zet“, na tren sam se uplašio. Ko zna šta misli, mozda je ozbiljan…prolazilo mi je kroz glavu. Ali, on se široko nasmejao, zagrlio me i poručio dve rakije na šanku.

Bata je često dolazio u „Novosti“, tu mu je radila sestra Nada Živojinovic-Petrovski, tu je radio i njen sin, Batin sestric Roman. A i sam glumac je bio prijatelj sa mnogim novinarima nekad moćnih i tiražnih Novosti.

Ja sam vrlo rano napustio pisanje, prvo sam otišao u urednike, i završio u marketingu. U vreme kada se ova priča odigravala, bio sam neka vrsta urednika, takozvani “ isterivač“ izdanja. Sačekivao sam strane koju su urednici predali u štampariju ispravljao naslove, greške slovoslagača, ubacivao poslednje vesti i na kraju odobravao štampanje lista. Silazio bi u podrum, u štampariju, pregledao prvi odštampani primerak i tek kada stavim potpis, mašine su se zahuktale i tiraž je krenuo.

Radio sam uglavnom popodne, vremena za kafenisanje i gatanje je bilo na pretek. Batina sestra Nada je bila popodnevna sekretarica, prenosila nam je tračeve i redakcijska ogovaranja. Ona je stanovala blizu mene, na Crvenom krstu, i znala je sve tajne slobodnog 35. godisnjaka. U nekom trenutku u redakciju je počela da dolazi i njena bratanica Jelena, Batina ćerka. Bila je tek na pragu tinejdžerskog doba, imala je, možda, 13-14 godina.  Malo bucmasta, ali beskrajno simpatična devojčica odmah je zadobila simpatije nas desetak koji smo bili u popodnevnoj šihti. A njoj sam ja bio posebno simpatičan, i što me tetka nahvalila, i sto smo bili komšije i što sam bio – urednik. A stalno sam u obliznjem „Štarku“ kupovao „kiki“ karamele koje je i ona obozavala.

Posle nekog vremena počeo sam da primećujem prve znake zaljubljenosti kod nje,one dečje. A tetka je, brbljiva kakva je bila, stalno to podržavala. Jednom je Jelena čak i majku Lulu naterala da mi napravi gibanicu jer je čula da to volim, pa je Batina supruga to i napravila i donela u redakciju. Smejali smo se svi i slatko se najeli.  Jednom sam Jelenu i tetku joj odveo u cuvenu piceriju „42“ koja je bila bas u njihovoj ulici, ona je blistala.

Vreme je učinilo svoje, Jelena je otišla svojim putem, ja sam ostao u Novostima. Ona je otišla u diplomatiju, godinama je bila konzul na Kubi. Jednom je grupa mojih prijatelja bila na Kubi, svratili su do nje, pomenuli me i – sva su im vrata u toj zemlji bila otvorena. Poslala mi po njima puno pozdrava i neke drage sitnice (koje život znače). Više je nisam ni video ni čuo.

Sa Batom sam se cesto vidjao, pogotovu kad je usao u politiku. Ne malom broju svojih prijatelja sam zavrsio puno poslova preko autoriteta Bate Živojinovica. Isli smo cesto i na pice , sretali se na Crvenom krstu. Nikad mu nisam pominjao svoju “ ljubav“ sa njegovom cerkom, mislio sam da on to ne zna.

Medjutim, kada mu je umrla sestra Nada , dosao je na komemoraciju u redakciju Novosti, i tada me pljesnuo po ledjima , onako filmski, i rekao: „Narode, ovo mi je nesudjeni zet“. Tek tada sam shvatio da je i on znao za Jeleninu i moju tajnu. Naravno, nije se ljutio, bilo mu je čak i simpaticno. Uostalom, i on je svoju Lulu na sličan način upoznao i osvojio.

Bata je umro 2016.godine i sahranjen je u rodnoj Koraćici koju je mnogo voleo. Lula je umrla tri godine kasnije i ona počiva pored svog Bate u Koraćici.

Na fotograifjama: Bata Živojinović sa ćerlkim i suprugom Lulom