Српски јунак вреднији од дивизије

На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук, и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа.

Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Савременици су га описали као јунака који је вредео више него дивизија. Онога дана када је погинуо, свима се чинило да је са њим умрла и Србија.

Рођен је у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу. Породица се преселила у Крагујевац након што је Војинов отац успео да се избави из тамнице у коју је доспео након пожара у пашином конаку за кога су Турци оптужили Србе. Сви виђенији Срби у Сјеници су тада ухапшени, бичевани и мучени на разне начине. Тај догађај је највише утицао на Војина који је и сам изјавио: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!“ . Док је Војин био дечак, у Крагујевац се доселио четнички војвода Мицко Крстић који се борио са Турцима на простору Македоније. Његове приче пресудно су утицале на Војинову одлуку да ступи у војску и да се посвети развоју четничког покрета у Старој Србији.

Vojin Popović – Vojvoda Vuk – Zaboravljeni junak Kajmakčalana - Koreni

Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Козјаку.

Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:

„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“

Један од његових војника сведочио је да се војвода „никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно – шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци…“

КЛОНУ РУКА У ВОЈВОДЕ ВУКА - Србске Новине

Након младотурске револуције се враћа у Београд. Због ратничких успеха стекао је велику популарност у престоници. Израђивале су се разгледнице са његовим ликом или са сликом његове чете, а деца су се играла „четника и комита“. Као члан организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, био је чувар њеног архива.

Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и Четничким акцијама, балканским ратовима и Првом светском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. У Кумановској бици, је већ првог дана, Вуков одред заједно са Седмим пешадијским пуком, одело нападу главнине турских снага. Наступао је и као претходница Коњичке дивизије под командом кнеза Арсена Карађорђевић. Заједно са четницима Василија Трбића борио се успешно у кланцима планине Бабуне, након чега су ушли у Велес. У Другом балканском рату командовао је Добровољачким одредом.

Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Први њихов задатак је био да успоре кретање Осмог аустријског корпуса, што су извели успешно с обзиром да је аустријски командант извештавао: „Осми корпус изнурен до исцрпљености своје снаге, стигао је 13. августа, тек увече, код Новог Села, а требало је стићи 12. августа ујутру… Наишао сам на отпор комита, који се као муња појаве, па исто тако муњевитом брзином ишчезну…“ Тог дана војвода Вук је издао наредбу: „Непријатељ на нашем делу фронта не сме да се одмара“. Наредних дана честе су биле битке прса у прса, бајонетима, ножевима и ашовима, а војвода је своје четнике, међу којима су најстарији били у раним тридесетим годинама, лично предводио. Раме уз раме са њим борио се и његов рођени брат. Када је, након протеривања непријатеља преко Дрине, позвао заробљене Србе из Аустроугарске да се придруже његовом одреду, њихова незаинтересованост толико га је разбеснела „да је левом руком једном Србину који се побунио ишчупао уво.“

Уследиле су битке на Гучеву, Мачковом камену и Колубари. Врховна команда је 1915. године формирала два Добровољачка батаљона од по 4.000 војника којима су командовали Војвода Вук и Војислав Танкосић. У Вуковом одреду били су добровољци који су допутовали из САД и Канаде захваљујући ангажовању Михаила Пупина и Владике Николаја. Многи од њих никада пре тога нису крочили у Србију. Након погибије Војислава Танкосића његови добровољци придружени су батаљону Војводе Вука. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Кад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука. „Борбе су трајале свакодневно, често су на добро утврђен митраљез, нападали четници са бомбама, док је ноћ доносила борбе ножевима… У бици на Кајмакчалану пресудну улогу одиграли су четници, јер су у одсуству маказа за жицу, голим рукама покидали жичане ограде у одсудном нападу. Губици су били велики, односно трећина одреда је била ван строја.“

У међувремену, након опоравка војске на Крфу, повела се прича о одговорности за слом и катастрофу. На мети су били представници власти који су највише страховали од Аписа и осталих чланова Црне Руке. Знајући да Аписова снага лежи у официрима који су му били верни, Војводи Вуку (као и другим црнорукцима) давани су задаци који се могу описати само са „Послат у смрт“. Међутим, Вук и њих изводи успешно.“

Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима севернозападно од села Груништа, у јуришу на Старавински вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота. По сведочењу командира Милорада Милосављевића Бурде: као већ рањен у леву руку, спустио се Вук у заклон, да му превију рану, када га је други метак погодио са десне стране, право у срце. Нјегов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Брдо је било освојено а Бугари протерани. Када је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника српске војске.

Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду. Колико су га његови војници волели, говори и писмо једног војника упућено породици: „И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био Војвода Вук“.“

Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.

Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Савски трг број 9. То Удружење наставља и негује традиције ратног добровољаштва из Првог светског рата.

Када се давних септембарских дана 1912. године према Вардарској турској војсци у два ешалона развила Прва српска армија, на њеном крајњем левом крилу, према другој армији генерала Степе Степановића, налазио се Добровољачки одред војводе Војина Поповића Вука, мајора српске војске. У долини Јужне Мораве, око Врања, према Куманову и Овчем пољу, маршовала је најјача – Прва српска армија. Сто двадесет и шест хиљада војника са сто педесет топова сврстаних у шест дивизија, од којих су четири биле првог позива (МОРАВСКА, ДРИНСКА, ДУНАВСКА И КОЊИЧКА), две другог позива (ТИМОЧКА И ДУНАВСКА) и Добровољачки одред војводе Вука.

Вуковом ратном другу из комитских дана Драгољубу Џилићу Стрицу из Лапског одреда војводе Танкосића припала је част да код Срба у првом балканском рату на караули Лубница опали први метак, а војводи Вуку да на Младом Нагоричану заметне љути бој с трупама Зеки-паше, два дана пре кумановске битке. Велика кумановска победа бацила је у засенак агонију Одреда војводе Вука, који се уз подршку једног ескадрона коњице два дана давовски борио да не дозволи Зеки-паши да пробије фронт и угрози леви бок Прве и десни бок Друге српске армије. Када је командант Дунавске дивизије првог позива Милош Божановић обавештен да је војвода Вук изгубио две трећине људства, наредио је команданту Седмог пука – потпуковнику Александру Глишићу да пошаље помоћ војводи Вуку. Глишић је лично повео један свој батаљон и одмах га развио за борбу. Поново је долина Пчиње прекривена свежим лешевима српских и турских војника. Два пута је војвода Вук опоменуо Глишића да са сабљом у руци не јуриша испред својих војника, а када је видео да га не слуша и сам је поново дигао своје добровољце на јуриш. Тим јуришем је разбијена турска војска и наговештен њен кумановски пораз, али, на жалост, то је био и последњи јуриш команданта Седмог пука. Тај џин човек, погођен у срце, срушио се не испуштајући сабљу из руке. Свечано је, уз присуство војске и грађана, сахрањен код Саборне цркве у Куманову, одакле је касније пренет у свој Београд. Хроничари бележе да је Александар Глишић први командант пука који је погинуо у осдободилачким ратовима 1912-1918. године. Не зна се због чега, али за овај подвиг Глишић није добио “Карађорђеву звезду са мачевима.”

Одред војводе Вука прошао је сва бојна поља од Младог Нагоричана 1912. до Кајмакчалана 1916. године. На Грунишком вису на Кајмакчалану пао је и легендарни војвода.

О његовој погибији Мидан Петровић је написао песму – “Смрт Војина Поповића – војводе Вука”:

Праште бомбе на Грунишком вису,
Црна река хучи и пенуши,
Положаји још узети нису.
Зла коб рови по четничкој души…
Војвода је у лику све блеђи,
Песма смрти долине пролама,
Одред му је све ређи и ређи,
Свуд гомиле костију и кама.
Лети Вуче као соко сиви,
Људе своје бодри и сокоди,
Ал’ је решен да их не надживи,
Свака жртва војводу заболи.
Води Вуче осветнике љуте,
Ране тешке јунак не превија,
Уз литице ватром обасуте,
Кличе Вуче: “Живела Србија”
Није мајка још родила сина,
Као мајка што војводе рађа,
Нит’ ко може из свог карабина,
Ко Поповић Војин да погађа.
Црни брци а поглед му смели,
Два му ока жеравица жива,
Свако зрно душмана прострели,
На јуришу увек први бива.
Кобно тане са душманске стране,
Згоди Вука посред срца жива,
Паде јунак без страха и мане,
Први четник лице му целива.
Жедан гавран над груништем гаче,
Четник Лука први зајаука:
“Ко ће с нама у ров да ускаче?
Нема више легендарног Вука”.

Недалеко од Саборне цркве у Београду, на Топличином венцу 1936. године откривен је споменик војводи Вуку – дело вајара Ђорђа Јовановића, а у народу живи легенда о херојским цодвизима војводе Вука. Откривању споменика присуствовада је и његова ХХХII класа војне академије – најбројнија класа српских официра, која је дала педесет два витеза, међу којима су, поред осталих, војвода Танкосић, мајори Гавриловић, Коста Тодоровић и многи други.

За херојске подвиге војвода Вук је три пута оддикован Карађорђевом звездом са мачевима, два пута трећим и четвртим редом.

Кћи Слободанка је рођена седам месеци пре Вукове погибије. Војвода је био обавештен да му је рођена кћи и док је он за ту вест чашћавао своје другове, фотографија (на којој су поред Вукове супруге, две свастике и мала Слободанка) која је путовала неколико месеци преко Женеве посредством Црвеног крста – Вук је погинуо на Грунишком вису. Живо причајући, Слободанка је показивала ту фотографију која је на Солун стигла два дана после погибије њеног оца. У углу Слободанкине дневне собе на уредно дотераном сточићу, стојао је само један предмет – фотографија војводе Вука.

Сећала се да су је Вукови другови саветовали да буде скромна и да се никада и ни пред ким не хвали да је Вукова кћи. Позивали су је на свечаности и бринули се да на време заврши школу. Сећа се свога “тутора” за време школовања, београдског адвоката војводе Душана Димитријевића и многих свечаности, напомињући, да ни мало није пријатио пролазити кроз шпалир када су све очи упрте на њу. С особитим задовољством прихватила је позив да присуствује промоцији књиге и другим свечаностима организованим у част седамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта и стварања прве заједничке државе Јужних Словена.

Име овог неустрашивог и јединственог ратника некада се изговарало шапатом и са невероватним страхопоштовањем, некада бучно попут фанфара које најављују славни тријумф, а данас се име војводе Вука готово не изговара јер српска нација у последње време памти само оно што је јуче било…

„Када једном буде написана крвава историја нашег националног ослобођења и уједињења, на свакој страници њеној, посебно у оном првом периоду револуционарног (четничког) деловања, наилазиће познији нараштаји на име Војводе Вука.“ – писали су током рата новинари.

Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије. Војвода Вук био је рођен ратник, човек који је непогрешиво знао да одабере терен за окршај, сачува своје саборце – и на крају да сачува своју главу одакле би је мало ко могао сачувати.

Текст: Саша Раковић (Фејсбук)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.