Матијиних 80 лета

Славни песник и академик Матија Бећковић традиционално 29. новембр свој рођендан слави у Ваљевској гимназији у којој је матурирао пре више од шест деценија. Тако је било и ове године, свој осамдесети прославио је у друштву пријатеља, поштовалаца и „младих школских другова“.

-Постоји толико гимназија, толико ђака и толико песника, али ја не верујем да игде има оваква свечаност, на целом свету – рекао је Бећковић на свечаности у свечаној сали Ваљевске гимназији.

У Ваљево је дошао из места Веље Дубоко да учи школу, али како увек говори, и ако није рођен у граду на Колубари то је његов град у коме је упознао живот, у коме се заљубио и у коме је „рођен као песник“.

У дану свог рођендана академик је разговарао са својим, како рече, „младим школским друговима“, садашњим ђацима школе. Била је то прилика да бар део „својих 80″ подели са садашњим ђацима школе.

-Ако имаш неки нерв и нагон да се нечим бавиш, ако је нешто што више волиш него било шта друго, онда се нећеш никада уморити бавећи се тим, а онда ћеш радећи и успињуће се уз те лествице урадити нешто што ти се у почетку чинило да за то ниси способан“, поручио је садашњим ђацима Гимназије Матија Бећковић.

-Важно је да човек буде нека материја која напредује. Има неко ко каријеру заврши на матури, на којој је био бриљантан, а има оних који се пробуде касније, тако да не знамо шта све спава у онима који су на тренутак лошији од других. Било је, разуме се и одличних ђака који су направили велике подвиге, али су уочљиви били они најгори. Рецимо, када сам писао текст „Тријумф најгорих ђака“, један од најгорих је био Мића Орловић, али је био лео као бог, играо је кошарку, а касније је био најбољи спикер и водитељ – причао је Бећковић.

Говорећи о Ваљеву, каже да је било посебно, некако своје, другачије од свих осталих градова. Отуда не чуде и људи, који су ту рођени или су у њему стасали, другачији од других.

-Увек говоре о путевима који ће проћи близу Ваљева па ћемо се ми прикључити, али никако да неки пут иде кроз Ваљево, а некада је воз ишао баш до Ваљева и ту му је била последња станица. Тако да су многи живописни ликови возом дошли до Ваљева, па је Ваљево било пуно тих интресантних ликова и сви су они у овом граду нашли своју последњу станицу. Било је уцртано као богато место и равнодушно према свету. Имао сам утисак да када би неко рекао да је на железничку станици стигао Марлон Брандо да се нико не би померио јер смо ми у Ваљеву имали јендог који је личио на Марлон Бранда. Не знам да ли то има данас, али ми смо имали Џемс Дина, Ким Новак, Аву Гарднер, Софију Лорен, а те наше су биле још и лепше… Главна институција је био корзо, од Централа до библиотеке, а ко продужи даље и крене ка Пећини, то је већ било сумњиво – присећао се Бећковић.

Говорио је и о томе да је зграда Ваљевске гимназије била, а и данас је, најлепша зграда у Ваљеву. Он није учио у том лепом здању, јер су у време његовим гимназијских дана ту биле основне школе.

-Ми смо били у школи са друге стране Колубаре, у згради која је срушена на Косанчићевом венцу, а овде је била основна школа. Ова зграда, са великим и тешким вратима и са каријатидама, ми је деловала импресивно као Акропољ – испричао је гимназијалцима Бећковић.

Славни песник је за јубиларни 80-ти риђендан добио бројне поклоне, међу њима и слику Ваљевске гимназије, рад Милана Хрњазовића. Хор Ваљевске гимназије је отпевао химну школе за коју је Бећковић написао текст, а музику компоновала његова ћерка Људмила.

-Када бих ја умео да вам се захвалим за ово велико узбуђење за мојих првих осамдесет година онда овој свечаности ништа не би недостајало сем моје речи. Поклонили сте ми слику моје Гимназије, најлепше што сте могли смислити, владика Милутин ми је поклонио богомољку, а Глас цркве свето писмо, и све то сам добио у овој најважнојој школи мога живота – рекао је Матија Бећковић.

Приређено је и поетско вече „Мојих 80“. Песник је публици у сали Ваљевске гимназије читао делове из збирке песама „Мојих 80“ у којој је овековечио пријатеље и колеге, све оне који су оставили траг у његовом животу.

Извор: Колубарске.рс