Dostojevski i slika „Telo mrtvog Hrista u grobu“

Ova neobična slika Hansa Holbajna Mlađeg, iz 1521.g., na kojoj je Isus Hristos predstavljen na neobičan, jedinstven način u svetskoj umetnosti, proslavljena je najviše zahvaljujući Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom, koji je bio, može se čak reći, opsednut njom. Često joj se vraćao u svojim delima, naročito u romanu ”Idiot”.

Ta fascinacija Dostojevskog ovom slikom je bila predmet mnogih analiza i izučavanja njegovog dela i filosofije. Mnogi čak smatraju da bez

spoznavanja njegovog odnosa prema ovoj slici i njegovim premišljanjima o Isusu Hristu inspirisanu njom, svet Dostojevskog se ne može potpuno sagledati.

Dostojevski je ovu zaista neobičnu sliku video u Bazelu, avgusta 1867.godine, gde se zaustavio, putujući iz Badena u Ženevu. U svojim memoarima, njegova žena, Ana Grigorjevna priča kako je Fjodor Mihajlovič videvši ovu sliku prosto zanemeo i stao pred njom kao ukopan.

Kada se, posle petnaestak minuta kasnije vratila, da vidi šta je sa njim, zatekla ga je pred ovom slikom na kolenima, „prikovanog za zemlju“:

„Njegovo uznemireno lice imalo je nekakav prestrašen izraz, onakav kakav sam više puta primećivala u prvim minutima epileptičnog napada“.

Kasnije će joj muž, objašnjavajući svoj utisak o ovoj slici, reći da bi se „od takve slike vera mogla izgubiti“ („от этой картины вера может пропасть“).

Ovoj zagonetni komentar kasnije ponavlja i knez Miškin u „Idiotu“.

U istom romanu , Dostojevski o Holbajnovom „Hristu u grobu“ piše i ove reči, koje potvrđuju ono što sam gore naveo o uticaju ove slike na njegov odnos prema svetu i Isusu Hristu:

„Na toj slici bio je predstavljen Hristos, tek skinut sa krsta… To lice na slici strašno je od udaraca izubijano, podnadulo, sa strašnim, otečenim i raskrvavljenim modricama… Oči su mu otvorene, zenice razroke; velike otvorene beonjače sijaju nekakvim samrtničkim, staklenim odbleskom… Čoveku se, kad gleda tu sliku, priroda priviđa u obličju nekakvog ogromnog, neumoljivog i nemuštog zvera, ili tačnije, mnogo je tačnije rečeno iako je čudnovato – u obliku neke ogromne mašine najmodernije konstrukcije, koja je besmisleno zahvatila, razdruzgala i progutala potpuno i bezosećajno – veliko i dragoceno biće, takvo biće koje je samo za sebe vredelo koliko i cela priroda sa svim zakonima svojim, i koliko cela Zemlja, koja se, možda, i stvarala samo zato da bi se to biće pojavilo!“

Kada sam čitao prvi put roman „Idiot“, nisam imao predstavu kako izgleda ova slika i nisam baš shvatao ovu fascinaciju Dostojevskog njome. Kada je vidiš, postaje jasno…