Дечак витез Великог рата

На самом почетку Великог рата Аустроуграска је главнину својих снага концентрисала на реци Дрини чија је околина била поприште борби у првој офанзиви рата. У том првом налету непријатеља, у оближњем селу Трбушница код Лознице, тада осмогодишњем дечаку, Момчилу Гаврићу, убијена је цела породица, а њега је спасао случајни одлазак код рођака.

Од тог тренутка живот овог дечака претвара се у роман који само живот може да напише. Пошто му је непријатељ запалио и кућу, малиша се сам упутио ка Гучеву како би пронашао српску војску и позвао је да освети његову браћу и сестре. Призор дечака који је изгубио све потресао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао брат Димитрија Туцовића, мајор Стеван Туцовић. Он је наредио да се дечак прими у Дивизију и да му се дозволи да сваког дана опали три пута из топа како би осветио своју породицу.

Све до краја Првог светског рата, малени војник се није одвајао од српске војске. Борио се под њеним заставама у Колубарској бици, прошао албанску голготу, преживео ране задобијене на Кајмакчалану, учествовао у пробоју Солунског фронта, а са десет година 1916. на Кајмакчалану Живојин Мишић га је унапредио у поднаредника. Тако је Момчило Гаврић постао најмлађи каплар и поднаредник у историји ратова.

Слободно време на фронту мали војник је проводио учећи да пише. Једног дана ми је у посету дошао неки човек и поклонио му сат и ножић. Био је то доктор Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог који је заволео Србију и борио се са њеном војском на Солунском фронту. За овог јунака чула је и велика српска добротворка, енглеска племкиња, леди Лејла Пеџет која га је називала „српским витезом“.Када је овај несвакидашњи војник примљен у Дринску дивизију, војници су га прозвали „сином дивизије“ а ту је упознао и свог најбољег пријатеља, Златиборца Милоша Мишовића од којег се није одвајао. Причало се касније како је приликом преласка преко Албаније, Златиборац од изнемоглости пао у снег и рекао дечаку да настави и да се не обазире на њега. Момчило се склупчао око њега и рекао да неће поћи ни корак даље без њега. То је Милошу дало снаге да устане и издржи гоготу до краја.

Она је уједно била једна од добротвора који су српским ратним сирочићима омогућили да се, по завршетку рата, школују у Лондону. Момчило је био један од њих. Имао је само дванаест година када му је пуковник Туцовић издао последњу наредбу – да отпутује у Лондон и заврши гимназију „Хенри Рајт“.

По поврат ку из Лондона, сада већ младића Гврића одвели су на згариште његове куће, али он није желео да ту обнови свој живот. Радио је разне послове од Шапца до Београда и живео мирно док му неочекивано 1929. није стигао позив за регрутацију.

Јавио се у касарну у Славонској Пожеги и рекао да је четири године ратовао, да је рањаван и носилац Албанске споменице, али му нико није поверовао. Тражили су да напише признање да лаже, на шта Гаврић није пристао, па је због тога два и по месеца лежао у затвору.

После војске Момчило се вратио у Београд и завршио графичарски занат и обуку за возача, оженио се и запослио у фабрици хартије „Вапа“. Овде је радио све до почетка Другог светског рата када је мобилисан у војску Краљевине Југославије у Колашину.

Невоље Момчила Гаврића се овде нису завршиле. После логора оптужен је и за колаборацију, а стрељања га је спасла чиста срећа јер га је препознао скојевац коме је током окупације дНемци су заробили његов пук, али је Гаврић успео да побегне. Вратио се у Београд и наставио да ради у фабрици као асистент једном Јеврејину кога Немци нису дирали јер им је била потребна његова стручност. Све до 1943. године. А тада су их обојицу бацили у логор на Бањици, али је уз протекцију шефа полиције, Гаврић пуштен после неколико месеци.

И као да све то није било довољно, активисти „Народног фронта“ дошли су 1947. на врата његовог дома и тражили новчани прилог за „братски народ у Албанији“. Сећајући се албанске голготе, и како су Албанци убијали и пљачкали његове изнемогле саборце, Гаврић није дао прилог. Због тога је осуђен на годину и по затвора и никада није желео да прича о мукама које је тамо преживео.

У Србији нема ни једног обележја које сећа на овог необичног јунака, а остала је да живи прича о томе како му је приликом доделе ордена од стране француског председника Митерана 1985. године, генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.