Чудесна вода и чудесни људи

Пише: Свештеник Ненад В. Андрић

Са трема црквеног конака у Бањи Врујци 2007. године, угледах мали ауто који скоро да сваки месец виђам у црквеној порти. Возач овог аута је старији господин али веома виталан. Уобичајено поздрави све оне који му се нађу на видику док прилази храму. Пред храмовном фреском свете великомученице Марине побожно се прекрсти, благо поклони и уђе у храм. Задржи се обично десетак минута у храму, а потом оде до палионица свећа и упали неколико свећица.
Нешто ме заинтересовало: ко је тај човек? Пријатно изгледа, а причала ми је радница у продавници свећа сестра у Христу Биљана да је веома љубазан и одмерен човек.
Отишао сам до храма. Видевши ме у мантији, овај загонетни господин приђе и уз благ осмех рече:
-Благословите оче!
-Бог да вас благослови!- радосно рекох и именословно га благослових десном руком, како и доликује по правилу црквеном да ми свештеници чинимо.
Он приђе и целива ми руку.
-Како се зовете? – Никола, Никола Колџић.
-Драго ми је брате Никола, ја сам свештеник Ненад Андрић, месни парох. Било би ми драго да свратите под наш трем да се послужите. Показавши руком на трем понудих гостопримство овом занимљивом госту.
-Врло радо, оче Ненаде, хвала – задовољно рече господин Никола и пођосмо ка трему. Седосмо под раскошни трем врујачког конака и попадија нас послужи хладном бањском водом и медом.
-Да ли сте за кафу и ракију? – упитах нашег пријатног госта.
-Не, хвала, задовољићу се овом чудесном и благословеном водом бањском.
-Е, свака је вода благословена брате Никола, прозборих. – Јесте, јесте и то треба да ценимо и чувамо да се не загаде. Посебно је ова вода чудесна – поче своју причу господин Никола. – Можда сте приметили ја често овде свратим у храм.
-Да. Приметио сам, зато сам вас и позвао да се упознамо.
-Ја сам син покојног проте лелићког Ђорђа Колџића. Живим у Ваљеву, у пензији сам. Иначе сам радио као професор српског језика и књижевности у средњој Техничкој школи у Ваљеву. Био сам чак и народни посланик у Скупштини Републике Србије.
-Част ми је што сам вас упознао господине Никола. Чиме ми можемо да захвалимо што сте ви чест посетилац нашег храма и Врујаца? – ослободих се и упитах га, јер стекох поверење зато што је свештенички син.
-Води, овој бањској води, треба да захвалите и Богу што је ову воду даривао овде. Ово је веће благо од злата и нафте. Људи ће продавати злато и нафту да би могли куповати ову воду бањску. Јер злато и нафта не могу да се пију, нити да здравље дају, ова вода може.
-Мудро зборите професоре, мудро. Мада ова вода код нас отиче свакодневно и тако вековима и ево, прави овај поток, тако рећи речицу ову овде која пар километара од нас се формира баш у реку и зове се Топлица, по топлој бањској води од које настаје. То је једина река у Србији и шире која се не леди.
-Да, да. Код нас отиче и протиче. Богом дано од људи не искоришћено, што рече ономад владика шабачки Лаврентије.
-Значи ви користите често ову бањску воду? – упитах професора Николу.
-Да, од када је мој отац уз помоћ Божју и светог Владике Николаја Лелићког од ње оздравио. Друга вода код нас у кући се не пије!
-Занимљиво. Баш бих волео да ми мало боље појасните, ту везу светог Владике Николаја са Бањом Врујци. Ми смо му још пре завршетка овог лепог храма урадили трон и у њега положили велику икону његову коју је осликала једна учитељица из Љига. Служимо му акатист више година сваке суботе, али први пут чујем за везу светог Владике Николаја и Врујаца.
-Не знам за његову личну везу док је живео на земљи, али знам да је помогао мом оцу. Знате, оче Ненаде, без вере ништа не можемо постићи у животу. Мој отац је био човек пун вере и поверења у Бога, у Господа Исуса Хроиста. Служио је у тешком времену

када су комунисти рушили цркве као и овде у Врујцима и прогањали монаштво и свештенство и сваку побожну душу. Владика Николај је био осуђен на стрељање од Броза зато се није ни враћао из Америке у коју је после мучеништва у злогласном немачком логору Дахау, пребегао. Мој отац је био парох баш у Лелићу који је због светог Владике Николаја био честа мета комунистичке власти. Поред своје пастве бринуо се о мајци и стрини светог Владике Николаја, монахињама Екатарини и Пелагији. Свети Владика му је често писао, бодрио га духовно и тата је истрајавао. Међутим као се и он разболи и занемоћа у грлу, ништа није могло да се чује шта прича. Лечио се неким народним мелемима и није вредело. Потом је ишао код стручних лекара, рекли су му да има рак гласних жица и да ту нема лека. Отац није губио наду, био је као што рекох човек пун вере. Молио се Богу непрестано. Једне ноћи, он нам је причао, уснио је светог Владику Николаја Лелићког који му је рекао: „Иди у Врујце тамо има бања. Пиј ту чудесну воду и испирај са њом грло и оздравићеш. Тата је без двоумљења тако и учинио и оздравио је. Мој отац прота Ђорђе Колџић дочекао је дубоку старост, упокојио се 2005. године у својој 92 години.
Професор Никола и ја од тада смо постали пријатељи. Често је свраћао, причали смо дуго. После сам ја прешао на службу у Ваљево и тамо смо се дружили. Причао ми је да је завршио Богословију у манастиру Раковици, затим Филолошки факултет. Службовао у Лазаревцу и Лајковцу, потом у Ваљеву. Био је члан Управног одбора Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“. Био је добар и драг човек. Причао ми је да има супругу Душанку  која је професор руског језика, сина Ђорђа, професора психопатологије на Харварду,  шефа психијатријске клинике у Бостону. Ћерке Нину и Aну. Нина је докторирала фармакологију на универзитету у Винчестеру у Вашингтону и тамо живи и ради. Ана, мислим да је и она професор из неке научне области.
Могу само рећи из свега што сам сазнао од оног летњег дана под врујачким раскошним тремом – чудесна вода и чудесни људи!
Професор Никола Колџић је рођен  1937. године у Лелићу, упокојио се 2. фебруара 2016. године у Београду на кардиоваскуларној клиници „Дедиње“. Последњи наш земаљски сусрет био је у Ваљеву ипред болничког храма светих Врача. Седели смо на клупи испред храма и причали више од сат времена.
-Како сте? – упитао сам га.
-Када смо овде (мислио је на болницу), није баш ни добро.
-А ви, млади сте шта вас мучи? – упита очински професор.
-Мучи ме професоре колитис.
-Ух, знам како је то незгодно. Имао сам и ја нешто слично када сам био мали. Ништа нису знали ни родитељи ни лекари шта да чине, док им неко није рекао да наберу зреле дрењине и да их испасирају, и тако да их једем, а може и да се мало прокувају као џем. То ми је помогло. Пробај, можда ће да ти ублажи проблеме, да нашкоди сигурно неће. Заиста дрењине не могу излечити инфламаторне процесе али ублажавају, веома су укусне и здраве.
И сада кадa једем џем од дрењина, а скоро увек га од тада имам у кухињи, и када пијем бањску врујачку воду, сетим се професора Николе Колџића. Царство му Небеско!

Конак цркве у Бањи Врујци у коме је аутор овог текста упознао Николу (насловна фотографија)