А следећег јутра на Купресу је почео рат

Пише: Душан Марић

Среда 1. април 1992.

Са дан закашњења у односу на рок који је наведен у наредби више команде, пионирски вод 293. инжињеријског пука ЈНА из Нове Тополе, са средствима за противоклопну борбу је стигао у Малован, српско село на јужном ободу Купрешког поља. По истој наредби вод је задужио 1.000 мина и тону експлозива, са којима је до 2. априла увече требало да постави минска поља у захвату саобраћајнице Шујица – Купрес – Ливно, куда се очекивао главни удар хрватске војске.

Међутим, због снега који је пао, али и времена изгубљеног услед ручног преношења мина, експлозива и другог ратног материјала из правца Гламоча преко планине Словињ и непостојања јасно утврђене линије одбране, овај задатак није извршен. Једино што су минери учинили то је стављање веће количине експлозива у пропуст за воду испод пута Шујица – Малован, на Стржању.

Трагови рата се виде и после готово три деценије: Доњи Малован данас

Код рампе у шуми изнад Малована долази до првог непосредног контакта две војске. Хрватски извиђачи из Шујице наилазе на стражарски пункт који држи једно оделење Специјалне добровољачке чете ЈНА из купрешког села Благај. Нико не отвара ватру. Хрвати се повлаче назад у шуму. О сусрету је обавештена сеоска команда, у којој је информација протумачена као измишљотина. Коментар старешине маловањских територијалаца је био: „Благајчани у шуми видели пањеве, па се уплашили“, из чега избија анимозитет који је у Маловану остао од Другог светског рата, када је већина Малованчана била у четницима, а већина Благајчана у партизанима.

Четвртак 2. април 1992.

Купрес

Командант 30. дивизије ЈНА пуковник Станислав Галић издао је наредбу за извођење борбених дејстава, по којој су снаге ЈНА из правца Шипова имале задатак да овладају Злоселима и Купрешким вратима, споје се са јединицама у Купресу и Маловану и потом затворе могуће правце надирања хрватских јединица из Западне Херцеговине. Међутим, у наредби нема датума почетка операције. По томе што је истог дана издата наредба за додатно попуњавање људством 19. бригаде у Доњем Вакуфу, закључно са 5. априлом, да се закључити да Галић није имао намеру да у напад крене пре 6. априла. На то упућује и чињеница да је за данас, у циљу „мирног разрешења ситуације на Купрешкој висоравни“, пуковник заказао састанак са руководством општине, представницима СДС, СДА и ХДЗ.

Одељење Благајчана које је стражарило изнад Малована прикључено је главнини јединице на Чајуши. На суседну висораван Хрбљину је стигла 3. чета 3. батаљона 11. моторизоване бригаде, која је добила задатак да обезбеђује комуникацију Гламоч – Прибеља – Малован.

Вишечасовни вечерњи састанак команданта 30. дивизије са политичким првацима у Купресу, којем су присуствовали и чланови Председништва БиХ Биљана Плавшић и Фрањо Борас, завршен је без значајнијег договора. Није га могло ни бити. Представници Хрвата знали су да ће њихове јединице из Шујице ујутро напасти Малован. Борас је отишао у Томиславград, Плавшићка у Доњи Вакуф.

Купрешка врата

У вечерњим часовима Хрвати су са својих положаја на Поганцу отворили ватру на путничко возило које је из града кренуло према Маловану, а у којем се налазио један милиционер српске националности.

Град је у ноћ упловио у сабласној тишини.

Српски политички прваци окупили су се у хотелу „Купрес“, који је претворен у својеврсно командно место. Анализира се ситуација. Хрвати су на свим узвишењима око града, прва села око града су њихова. Срби у граду су практично у окружењу, а не контролишу ни град.

Састанку присуствује и старешина чете са Чајуше новинар Душан Марић, који је у град дошао са шест војника. Он предлаже да се престане са игром скривалице, да ујутро сви мобилисани Срби у униформама и оружјем изађу из својих кућа и ставе град под своју контролу. Сматра да ће појава 200 униформисаних и још 100 Срба који нису имали униформу али су имали оружје, изазвати шок код Хрвата и да они неће реаговати изазивањем насиља, већ ће напустити град и повући се у околна хрватска села или ће предати оружје. Као алтернативу, предложио је да он са својим људима у току ноћи нападне и заузме Чардачицу и Поганац. Оба предлога су одбијена. О атмосфери која је те ноћи владала у хотелу, најбоље сведочи псовка коју је Марићу упутио један од учесника тог драматичног догађаја:

„Јебо ти своју матер, иди у Београд, па тамо ратуј. Ми нећемо да ратујемо са својим комшијама муслиманима и Хрватима“.

Војници из Благаја су се вратили на Чајушу, а Срби су те ноћи у Купресу „заузели“ само већ напуштену станицу полиције. Под изговорам да „освајају“ средства везе, појединци су покрали све печате, обрасце саобраћајних дозвола, пасоша, личних карата, регистарске таблице и сл. све то изнели из Купреса, побегли у Србију и тамо почели распродају кривотворених докумената.

Поглед са планине Малован према Купресу

Срби су у другу априлску ноћ на Купрешкој висоравни ушли са следећим снагама. У рејону Новог Села и Благаја био је размештен 3. моторизовани батаљон 11. пролетерске моторизоване (дрварско-петровачке) бригаде 9. корпуса, без једне чете, ојачан са батеријом минобацача МБ 120 (5 оруђа), батеријом хаубица 105 мм (6 оруђа) и водом противоклопних топова ЗИС 76 мм (3 оруђа). Батаљон је имао око 250 људи. Седиште 11. бригаде је било у Дрвару, а у батаљону су били војни обвезници из Босанског Петровца, под командом капетана Кесића.

Из Бања Луке је 31. марта у Ново Село стигао и 5. добровољачки батаљон при 5. бањалучком корпусу ЈНА, састављен од „белих орлова“ и присталица других патриотских организација, под командом Јове Остојића, са 150 бораца. У јединици су углавном били добровољци из Србије.

Прихватиле су их снаге ТО Благај, јачине око 250 људи, наоружане пјешадијским оружјем, једним бестрзајним топом, шест минобацача 82 и 60 мм, те довољно граната и муниције.

Опис није доступан.
Купрешко поље

Уз већ наведене снаге у Благају, Срби су на Купрешкој висоравни у другу априлску ноћ ушли и са око 310 људи у граду, углавном наоружаних аутоматским пушкама, са једним бестрзајним топом и више минобацача. У приградским насељима Беговом Селу, Оџаку и Ботуну имали су 45 наоружаних људи.

У Доњем Маловану српске снаге бројале су око 250-300 војника. Најмање 130 војника сеоске чете из Малована, 100 војника чете из 1. чете 1. шиповачког батаљона 13. партизанске, бригаде, припадници инжињерије, минери и вод војне полиције.

На Чајуши, код Горњег Малована, били су распоређени припадници поменуте добровољачке чете из Благаја, познати и као „јутеловци“.

У Равном чета са више од 170 наоружаних људи. У Вуковском чета са више од 160 наоружаних људи. У Рилићу и Занаглини чета од 80 наоружаних људи. Све ове чете имале су по неколико минобацача 82 и 60 мм и по неколико стотина граната. У Купресу, Благају, Маловану и Равном Срби су имали и по један бестрзајни топ.

Планирано је да све ове сеоске јединице уђу у састав 19. Бригаде ЈНА, али то интегрисање још није било ни започето, осим код чета у Купресу и Доњем Маловану. Мада су и оне још ни риба, ни дјевојка.

Као што се види, Срби су имали довољно људства и технике, али се већина њихових снага налазила на северозападном крају висоравни. Док се у Маловану, где се очекивао напад тенкова и неколико хиљада хрватских војника, на челу са бригадама Збора народне гарде Хрватске, које имају вишемесечно ратно искуство стечено у борбама око Вуковара и на другим ратиштима у Хрватској, налазило 250 људи без икаквог ратног искуства, са неискусном командом и без утврђеног положаја.

Већина хрватских снага на самој Купрешкој висоравни била је концентрисана у Растичеву, Мрђебарама и Злоселима, дакле према Благају и Шипову. Сатнија (чета) из Злосела, вод из Растичева и добровољци из Хрватске и Западне Херцеговине били су распоређени на линији Растичево – Мрњашица – Мрђебаре – Стражбеница. У захвату пута Благај – Купрес Хрвати су имали једну батерију бестрзајних топова, док су на Мрњашици имали три минобацача. У Злоселима се налазио противдиверзантски вод. Две сатније су се налазиле у граду и на околним узвишењима, а простор од града према Вуковску контролисала је сатнија из Гораваца. Код Поганца се налазила батерија бестрзајних топова и батерија минобацача, а у Врилима два минобацача.

Опис није доступан.
Хрбљина

Због прикривања података на хрватској страни (пре свега учешћа регуларне војске Хрватске и страних плаћеника), не постоји званични списак свих „постројби“ које су 3. април 1992. године и почетак рата дочекале на прилазима Купрешкој висоравни, али је непобитно утврђено да су у борбама за Купрес у априлу 1992. године, у мањем или већем обиму,  учествовали делови следећих јединица: 203. вуковарска бригада, са специјалном јединицом „жути мрави“, 106. осјечка бригада, 126. бригаде ЗНГ, 4. гардијска (сплитска) бригада ЗНГ, студентска бојна „Краљ Томислав“ из Загреба, бојна Франкопан, бојна Зрински, плаћеници из Европе, Јужне Америке и Африке, 13. бојна ХОС-а „Витез Јуре Францетић“, сатнија ХОС-а из Прозора, добровољачка сатнија из Горњег Вакуфа, добровољачка сатнија из Бугојна, бојна из Посушја, снаге ТО Томиславграда и Ливна…

Већина тих снага налазила се у ширем рејону Шујице, на правцу на којем је планиран главни удар према Купресу, значајан део се налазио у Ливну и на потезу од Прозора, Звирњаче и Паклина према Равном, Занаглинској шуми и Равањском пољу.

Процењује се да су снаге ЈНА према Купресу скоцентрисале око 5.000 а хрватске око 9.000 војника.

И Срби и Хрвати су били слабији тамо где су очекивали да ће бити нападнути, а вишеструко надмоћнији тамо гдје су планирали нападна дејства.

Насловна фотографија: Поглед са планине Малован (1826) на Доњи Малован и Шујицу

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.