Молитва из Дечана за вечни спомен Саше Стопањац

У саобраћајној несрећи која се догодила 21. фебруара у Њујорку, живот је изгубила Саша Стопањац (22). Њена породица је само три дана касније покренула донаторску кампању путем Фејсбук друштвене мреже са циљем да се у сећање на Сашу и њену љубав коју је делила са својом породицом и пријатељима уместо куповине цвећа донирају средства Хуманитарној организацији Срби за Србе.

Од првобитно планираних 1.000 долара прикупљено је 29.384 долара донација од стране 502 приложника. Затечени овим несвакидашњим чином породице Стопањац и њихових пријатеља, али и чињеницом да је Саша планирала да након студија борави у Србији и пружа помоћ угроженим породицама и људима, замолили смо игумана манастира Високи Дечани О. Саву да се у кратком писму обрати породици, чије писмо преносимо у целини:

„Са великом тугом смо чули о страдању Саше Стопањац која је студирала у САД са жељом да постане социјални радник и помаже угроженим породицама у Србији. Задивљени смо да је њена породица и поред тешког бола у знак сећања на Сашу покренула кампању на фејсбуку ради прикупљања средстава која би преко Хуманитарне организације Срби за Србе била употребљена за помоћ угроженим људима на нашим просторима. Ова кампања започела је са скромним очекивањима, али је наишла на одговор бројних људи који су подстакнути саосећањем према Саши, њеној жртви и љубави њене породице прикупили још више средстава, што ће омогућити да се једној породици обезбеди кућа за становање,која ће тако постати и задужбина покојне Саше.

Наравно, нама као људима тешко је да нађемо људску утеху у таквим трагедијама као што је ова, али као хришћани који живимо са свешћу да је овај живот пролазан и да се наставља у Христу Спаситељу, даје нам свима снаге да у овој и сличним несрећама осетимо наду и нађемо духовну утеху. Наши ближњи нас привремено напуштају, али у нашој љубави према њима они на чудесан начин настављају да буду и даље живо присутни, посебно када се у знак сећања на њих помогне другима који страдају. Живот који је дар Божији не пројављује се само у биолошком постојању јер је човек пре свега саздан за вечни живот и носи бесмртну душу која наставља свој пут ка Богу. Зато и у свим погребним богослужењима поред туге због растанка молитвено остајемо у сталној заједници са нашим покојнима, смирено се препуштајући неисказивом Божијем промислу који надилази људски разум. Господ је заувек победио смрт својим Васкрсењем и стално треба да се сећамо његових речи које носе дубоки смисао: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.“ (Јн 11.25-26)