Srbija do Mančestera

Ovih dana, tačnije 29. maja navršava se 30 godina od kako je FK Crvena zvezda osvojila Kup evropskih šampiona u fudbalu. Bilo je to, posle dosta drame i produžetaka, tek izvodjenjem penala. U zadnjoj seriji Darko Pančev je bio nepogrešiv i obezbedio Zvezdi – mesto u istoriji.

O putu tima sa Topčidskog brda do titule, pisao sam na svojojj stranici, a uskoro će se ti tekstovi naći, pored ostalih, u mojoj knjizi „Preko Zvezde do zvezda“. Medjutum, jedan meč, koji uslovno pripada toj seriji, a kome sam bio aktivni učesnik, nije opisan, pa to činim ovom prilikom. To je utakmica izmedju Zvezde, evropskog šampiona, i Mančester junajteda – pobednika evropskog kupa. Bio je to, takozvani, super kup koji se trebao igrati u Mančesteru i Beogradu.

Vladimir Cvetković

Utakmice su se trebale igrati u novembru 1991. godine, ali Englezi su se pravili – Englezi. Pod izgovorom rata u Jugoslaviji nisu hteli da dođu u našu prestonicu, a zbog sportskih (a i finansijskih ) razloga Zvezda je prihvatila da se igra samo u Mančesteru.

Meč je zakazan za 19. novembar, Mančester je bio daleko, a interesovanje navijača – slabo. Odlučio sam da moja agencija Maja ne organizuje putovanje u Englesku. Medjutim, tri dana uoči utakmice dodje mi grupa zvezdaša-navijača i zatraže da ih vozim do Mančcestera. Počnem da se vadim da je kasno da napravim reklamu, obezbedim autobuse, hotele, ulaznice, ali oni u sekundi rešiše problem.

-Treba samo jedan veći autobus, ima nas 70, ne trebaju hoteli, udobna su sedišta busa, karte će nam u Mančesteru dati Cvele (Vladimir Cvetkovic, generalni sekretar Zvezde), ti samo kaži cenu i krećemo – rekli su oni i stavili me pred svršen čin.

Na put smo krenuli 18. novembra, dan uoči utakmice. Išli smo na Budimpeštu (u Hrvatskoj je već bio rat), i dalje do  Roterdama gde smo čekali brod do Oksforda u Britaniji – preko Lamanša. U holandskoj luci smo imali dva sata pauze do broda, taman da se zvezdaši, umorni od puta, napiju i naprave prvi problem. Jedan od navijača je bio toliko pijan da se potukao sa lokalnim policajcima. Njima je došlo pojačanje, izbila je opšta tuča i nekoliko navijača je privedeno. Ostali nisu hteli da krenu na put dok ne oslobodim njihove drugove.

Na sreću, u Roterdamu je živeo novinar Saša Hristić, koga sam odlično znao i čiji sam telefon imao. Pozvao sam ga i odmah je došao. Otišao je kod šefa policije i vratio se sa vestima da će zatvorene pustiti, ali uz kauciju od 2.000 maraka. Nastao je novi problem – niko od njihovih drugara nije hteo da da ni marku za njihovo puštanje, vreme za polazak broda se priblizilo – morao sam ja da platim. Računao sam da će mi oslobodjeni navijači platiti, ali nade sam mogao da okačim mačku o rep.

Ipak, krenuli smo ogromnim prelepim brodom koji je preko Lamanša plovio celu noć. Na brodu je bilo više fri šopova, diskoteka, ekskluzivnih trgovina… Ne smem ni da opišem kako su ujutro izgledale, kada je brod pristao u Englesku. A tek zgranute prodavačice.

Od Oksforda smo, zaobilazeći London, oko podneva stigli u Mančester, otišli smo u hotel u kome je bila Zvezdina ekspedicija i tu sam video koja je to ljubav velikog kluba i najodanijih navijača. Cvetković i Džajic su ih lično dočekali, dali im ulaznice, poveli ih na ručak… Nisam Cveletu nista hteo da pričam o bruci i šteti koju su napravili, računao sam to ću im reci posle utakmice, ali.. Evo, sada prvi put pričam o tome.

Posle utakmice (poraz Zvezde sa 1-0) odmah smo seli u bus i požurili za London. Čekala nas je cela noć u najvećem engleskom gradu. Noć puna izazova, ali vozači i ja smo je prespavali u busu. Skup je bio u 6 sati ujutro i za divno čudo svi su došli na vreme. Trebalo je izaći iz ogromnog grada i lagano stići do Oksforda.

Medjutim, ko je bar par dana bio u engleskoj prestonici zna kakve su tamo gužve u jutarnjem špicu. Naš vozač, koji je proputovao na stotine puta Evropu, nije mogao da pogodi pravi put. Magla je bila neopisiva, kolone su milele. Zaustavljao sam taksiste i plaćao troduplo da nas izvedu, ali nisu hteli, policijci su samo terali da produžimo.

Dolazio je u pitanje podnevni povratak brodom, a večernji je duplo skuplji – opet po mom džepu. Nekako smo, ipak, nasli pravi put, ali vreme do polaska na brod se bližilo. Jurili smo strahovito brzo, minuti su bili u pitanju, a onda je jedan od navijača, očito znalac ostrvskih prilika, pitao zasto žurimo kad imamo dovoljno vremena. Pogledali smo na sat i vozač i ja, i uhvatili se za glavu. Kod ulaska u Englesku nismo vratili sat unazad, na njihovo vreme, i zato smo juruli a mogli smo polako. Laknulo mi je, stižemo, sada je red da se ja opustim i na brodu popijem malo njihovog viskija.

Dan posle utakmice, 50 sati posle odlaska, vratili smo se u Beograd. Mrtvi umorni, ali agencija Maja je opravdala slogan koji je koristila tokom evropskog puta Zvezde: „Sa Zvezdom do kraja agencija Maja“.

U zimu te godine Zvezda je u Japanu igrala sa timom Kolo kolo iz Južne Amerike za klupskog prvaka sveta. Nekoliko navijača je došlo i rekli mi da bi mogli da naprave pristojnu grupu za Japan, ali transibirskom železnicom i pod parolom „Srbija do Tokija“. Počeo sam razmišljati o tome, ali rat se u mojoj zemlji zahuktavao sve više, a ni parola mi se nije dopadala.

Zvezda će i ove godine u Evropu, ali podržavaću ih u mislima i sa ovim tekstovima u knjizi „Preko Zvezde do zvezda“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.