Život između

Veliki srpski romanopisac, pripovedač,  putopisac, slikar i boem Momo Kapor (1937 – 2010) dobar deo svga života proveo je u inoistranstvu, putovao i družio se sa našim ljudima u dijaspori. Malo je pisaca koji su uspeli tako duboko da proniknu u njihovu dušu, da razume njihove probleme, nostalgiju i čežnju za otadžbinom. Ovo je jedna od priča u kojoj na upečatljiv način  odslikava kako je našem čovk u dijaspori „sudjeno da živi negde izmedju otadžbine, koja mu sada izgleda drugačije, i sređenog zapadnog raja, koji mu je dojadio“.

Postoji u životu našeg čoveka u tuđini jedan trenutak kada strašno poželi da vidi, makar nakratko, svoj zavičaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a život bez smisla. Za onoga ko to može sebi da dozvoli, nostalgija košta koliko i povratna avionska karta do Beograda.
Na aerodromu naš covek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali čim ude u naš avion, a leti JAT-om, on je otvori.

„Sestro!“ – kaže stjuardesi – „donesi molim te čašu i dve kocke leda!“

U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu „Vesti“, „Politiku“ i „Novosti“? Nigde. Dok kapetan obaveštava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdušni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i rida polja i meandri reka.

Kakva zemlja!“ – kaže susedu zemljaku. – „Pa ovo bi moglo da hrani citav Japan, a mi stalno dužni i gladni…“

Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da naš čovek to može i to tako vešto. Pravi „liz“ , razumeš! A što je najlepše, na aerodromu svi puše! Mogao bi dim da seceš nožem, pa da ga izvoziš na Zapad. Puši strogi carinik koji pregleda prtljag, puši pilot i kopilot dok izlazi, puše stjuardese, furnja policija, puše taksisti što hvataju mušterije, puše oni što čekaju svoje – milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, puši barmen za šankom, puše deca, dimi čak i dežurni vatrogasac.
I dok se vozi kući u olupanom automobilu svog rodaka, koga još samo boja drži na okupu, naš čovek uživa u svom povratku; jeste da je asfalt od prošli put propao, jeste da su kuće duž puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao. Smestili ga u njegovu dečju sobicu, pa mu krevet okraćao. Gleda postere koje je lepio kao dečak; DŽimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez žica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo… Podelio je poklone i popio deset kafa sa komšijama i rođacima koji su došli da ga vide. I svi mu se žale. Jedni na male penzije, drugi na skupoću, treći ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nadu lekove. Kontejneri ispred kuće zatrpani đubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozače, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matrone – jedino je kevina sarma ostala ista i Sava što se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni džipovi koje voze do glave ošišani momci sa minđušama.

Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare škole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadržinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije. Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamače iza ugla. Na televiziji su se davali stari američki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pričali o politici prekrštenih nogu. Hodnici njegove rodne kuće bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zapršku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele mašine za pranje veša.

„Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!“, kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoći jer je tad struja jeftinija.
Školski drugovi su mu oćelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skače čopor Cigančadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi viću; iskocile im žile na vratovima. Muzika preglasna, na može da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Moraće to dobro da istrči kad se vrati kući. Kući? Zar ovaj grad nije njegova kuca? Ocigledno više nije.
A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko ništa ne baca, ona sa decom koja nisu naučila srpski i sa strogom besprekornom ženom koja ga neprestano hvata u balkanskim greškama? Sve ono za čim je godinu dana čeznuo, sada mu odjedanput smeta. A najviše mu smeta što mu sve to smeta! Ko je on i odakle je, da se buni konobaru što nema leđa za pice i što sve kasni, čak i godišnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemacki i švajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpacio.

Eto na šta misli naš čovek dok se vraca kući na Zapad. Oblaci su nekako drugačiji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbuđenja kao kad je sletao u Beograd. Na ćrodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti puši, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita šta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A naš covek dobro zna Zapad; ima ih više nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kucepazitelj policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komšija i svaki dubretar… Jedanput, tek što je došao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu dubreta u auto i bacio je u neku šumu na pustom mestu. Nije prošlo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili dubre u šumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronašli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvišu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni naši kontejneri gde svako baca šta hoće, najviše pored njih! I zna dobro naš čovek dok se vraća kući; neće proći ni mesec dana, ponovo će poželeti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa roštilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave… Dojadiće mu ovaj raj i ova sređenost, gde se ponekad čovek mora da uštine za ruku da bi se uverio nije li već pomalo mrtav.
Tako mu je izgleda, suđeno, da živi izmedu ta dva sveta, izmedu, uvek izmedu…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.