Težak rastanak sa porodicom i otadžbinom

 

Težak je život u tuđini! Znaju to svi oni koji su s kartom u jednom pravcu otišli sa rodnog praga da bi negde tamo daleko svili novo gnezdo. Pa ipak, iz Srbije je poslednju deceniju, bežeći od nemaštinje, besposlice i bezperpektivnosti, u beli svet otišlo oko 400.000 uglavnom mladih ljudi. 

Stranice portala „Tamo daleko“ otvorene su za one koji su krenulii tim putem.  Želimo sa svojim čitaocima da podelimo njihove životne priče i saznamo gde su danas, šta rade, kako žive, da li im nedostaje zavičaj i razmišljaju li možda da se vrate.

Jedan od onih koji je teška crca, sa diplomom Fakulteta za fizičku kulturu i zavidnim košarkaškim znanjem, napustio rodno Zabrežje, pored obala Save, kod Obrenovca je i Branko Belić, danas stanovnik seoceta na krajnjem severu Norveške. Danas dajemo drugi nastavak njegove ispovesti u kome do detalja opisuje kako je prelomio i zašto je rešio da ode iz Srbije.

„Nije bilo za očekivati da se čuda tako često dešavaju u životu, ali kod mene je to bilo, mogu reći, redovno. Od čuda devedesetih, preko čuda dvehiljaditih i do današnjih dana.

Prva misao o tome da bih mogao otići iz zemlje javila se par godina po odlasku moga brata u Sjedinjene Američke Države. Bio je to lukav plan, da probam da odem na turisticku vizu kod njega u posetu 2001. i da vidim kakve su mogućnosti za ostanak i život tamo daleko! Ali, nisu ni Ameri bas naivni!  Naravno, nisam dobio vizu za odlazak i čak su mi stavili pečat na poledjini pasoša da nemam pravo da konkurišem za vizu narednih godinu dana.

Sve moje misli od tada su bile usmerene na Srbiju, nastavka školovanja, zaposlenje, život, budućnost, ideje… Bilo ih je, puno, a jedna od njih, da, ipak, mozda, ne treba svi da odemo iz zemlje, treba neko i da se bori ovde za bolje sutra. A bilo je i uspeha, nije da nije, životnih, porodičnih, poslovnih, uspona i padova kao u svakom životu.

Slučajan susret 2013. godine sa starim košarkaškim drugom i trenerom promenio je tok moga života. Teskobno je postalo u Srbiji, jer vrlo  teško su mogle da se sagledaju stvari i planira budućnost. Svakodnevna neizvesnost širila je i stezala mi grudi. Nesto mi je govorilo da se mora krenuti dalje nekim drugim putem.

A taj drugar je imao ponudu, Norveška, košarkaška ekipa i rad tamo naednih pet godina. Celo leto te 2013. godine smo bili u kontaktu, čekao sam njegov poziv da se pridružim ekipi od jeseni kao saradnik i trener, da nadjem svoje mesto pod nekim drugim suncem, da se posle preselim sa porodicom.

Nije tada išlo sve glatko, prvi put odvojen od porodice i supruge, upoznavanje neke druge kulture, totalno nepoznavanje jezika i pre svega novih medjuljudskih odnosa. Morao sam nazad u Srbiju, nakon mesec i po dana. Ali, pred sam povratak, upoznao sam neke naše ljude koji žive i rade u Bergenu I Norveškoj decenijama. Na kraju našeg kratkog poznanstva i druženja dali su mi iskren savet:

“Ako zaista želis da se vratiš ovde istraj i napreduj u toj svojoj želji i vratiće ti se¨.

I, imao sam želju i polagao veliku nade. U tome sam imao suprugu, najvažniji oslonac i podršku. U Beogradu smo krenuli da učimo norveški jezik, i to smo radili predanošest  meseci. Svoje papire koji su govorili o mom obrazovanju Norveška mi je vrlo brzo nostrifikovala i priznala. Mogao sam da radim u toj zemlji kao nastavnik u školi, što je i moje osnovno zanimanje, samo je trebalo jezik imati na nekom pristojnom nivou. U početku, oboma, norveški je izgledao kao japanski, i moram priznati, kao ljudima, koji su mnogo prošli u Srbiji, u zrelim godinama, pred kraj četvrte decenije života, nije bilo baš lako da nastavimo, ali nesto nas je guralo napred.

I posle dolaska blizanaca na svet ta želja za boljim životom nas nije napustala. U srbiji takvog života zanas nije bilo, a da li je ostvariv u Norveskoj, to nismo još mogli da znamo. Sad smo imali i ta dva mala andjela kojima smo želeli stvoriti bolju budućnost, bolju, nego što smo je mi imali…Vredelo je probati.

U tim razmišljajima, nadanjima, ali I strepnji krenuo sam put Norveške 31. septembra 2015. godine, a supruga i deca od devet meseci su ostali u Srbiji. Imao sam tri meseca da nadjem posao i probam da ostanem u Norveskoj da bi oni mogli nakon toga da dodju. Jeste, imao sam veliku pomo’ naših divnih ljudi, porodice Radulović iz Bergena, kod kojih sam u vreme dok sam tražio posao spavao.

Nasuprot mnogo puta u životu kada sam imao jasan plan šta raditi i kako rešiti neke probleme, ovaj put tog plana baš i nije bilo. Osim, da sam znao, ako sada ne probam da uradim nešto bolje za sve nas, celog života ću žaliti. Nije bilo baš lako, i nije bilo baš nekog uspeha.

Puna dva meseca nije bilo intervjua za posao, niti bilo kakvih naznaka. Već sam se pitao je li svo ovo trošnje novca vredno ili će biti čisto bacanje para u bunar. Nekoliko puta sam želeo da se vratim kući jer nisam video nikavo rešenje, a I saznanje da sam i dalje ne baš sjajan sa jezikom u zemlji u koju sam došao da tražim posao, činilo me prilično nervoznim.

Ali, kao i prošli put, desio se neki znak. Žena koju sam poznavao iz Bergena, Norvežanka, jedan dan mi je rekla da se ispričala sa direktorkom jedne škole na severu Norveške u kojoj sam se prijavio da radim kao nastavnik, i da je rekla mnogo pozitivnih stvari o meni. Ta žena je bila jedna od tri moje preporuke za posao u Norveskoj. Pričali smo o tome i rekla je da joj je direktorka te škole rekla da će me pozvati. I, poziv je usledio, razgovor za posao preko telefona. Ni dan danas ne znam kako sam ga obavio i kakav utisak sam ostavio na njih preko žice, ali znam da sam morao izaći iz zemlje i vratiti se nazad u Srbiju ukoliko bi oni eventualno dali ponudu za posao. Šengenska pravila i njima sam pojasnio i shvatili su da moram pre isteka trećeg meseca da se vratim u Srbiju kako bi počeo da sredjujem papire ako nameravaju da mi ponude posao.

Povratak kući u Srbiju polovinom decembra je bio pun radosti zbog toga što ću videti ponovo svoju porodicu, ali i strepnje šta će se desiti, hoću li dobiti ponudu, šta raditi u tom slučaju i kako.

I, ponuda je stigla, nekoliko dana pre Nove 2016. godine. Posao u jednom selu na krajnjem severu Norveške, za koje nikada to tada nisam čuo. Pozvan sam da dodjem u jednu školu i radim nekoliko meseci probno kao nastavnik. Verovali ili ne, samo sam pročitao na internetu da je na severu Norveske, znači u trenutku mog dolaska, u tom periodu trajalo takozvano “mračno doba”,a to znači da se sunce u tom delu zime, decembar i do polovine januara nije pojavljivo iznad horizonta. Niti sam čuo ikada za okolne gradove, za srpske pojmove gradiće, niti sam znao ima li naših ljudi u blizini. Takođe nisam znao da li ću imati pristojan smeštaj kada dodjem tamo 5. januara 2016. godine. Jedino sam znao, da će me direktorka škole sačekati u jednom malom mestu i dovesti kolima, sa njenim suprugom kući kod njih gde ću provesti par dana dok ne budem mogao da se preselim u tu kuću koju su mi namenili kao prvobitan smestaj.

Da ne pričam kakav je bio rastanak, ponovni, sa suprugom i decom, koga sam, ozbiljno tek postao svestan na beogradskom aerodromu po poletanju“.

 

 

One thought on “Težak rastanak sa porodicom i otadžbinom

  • 19. јануара 2018. at 22:20
    Permalink

    A fališ nam u našem Dreem Timu Brankec, al’ mi će se ipak snađemo a ti uživaj sa svojim najmilijima i piši da ljudi vide da nije Norveška samo med i mlijeko,nego i mrak i kiša i tuga bez prijatelja i puno slavlja a IPAK…..ne HVALA ne vrćem se dole da me kreteni guše …..

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.