Жица на Тарабошу

25. фебруар 2023. Zdravko Elez 254 Views 0 Comments

Пише: Мишо Вујовић

Готово да нема породице у старој Црној Гори у којој и данас не живи трауматични култ Тарабоша и Бардањолта, узвишења и планинских превоја на којима су у октобру и новембру 1912. и фебруару 1913. вођене крваве битке за ослобођење Скадра, старе српске престонице. На истом шанцу остајале су читаве фамилије. Жица на Тарабошу постала је симбол страдања и гробница за хиљаде црногорских ратника међу њима стотине голобрадих младића, тек стасалих и како су старе црногорке говориле “ у цвијет’ покошених”. Турска одбрана Скадра имала је троструке обруче опасане бодљикавом жицом. На појединим деловима бојишта било је и по шест таквих нивоа ограђених бодљикавом жицом дуж линије фронта.

Овој великој погибији свој допринос је дао и краљ Никола поништавајући одлуку Ратног савјета да се за команданта Зетског одреда постави прослављени ратник и војвода Блажо Бошковић, што је изазвало негодовање и неспокојство у црногорским редовима. Али се господарева наредба поштовала. Суверен је вођен непотизмом и анимозитетом према Блажовом бритком језику и бескомпромисним ставивима, за команданта именовао свог сина престолонаследника Данила, надобудног и неискусног егзибиционисту, што се показало и током Великог рата у ком је Црна Гора потписала срамну капитулацију издајући наредбу делу непоражене војске на челу са сердаром Јанком Вукотићем да се преда уместо да одступи за српском војском. Краљ је са породицом наравно одступио у Француску! Судбина Блажа Бошковића, мучки убијеног под шатором на бојишту, још једна је трагична мрља господара и његових жбира. Меша Селимовић за такве тврди да су “као пси верни свакој држави, а као курве невјерни сваком појединцу”.

У освит 8. фебруара 1913. у јуришну линију је уведен Чевско-бјелички батаљон. Катуњани су од пада српске државе у ропство непрекидно носили зубљу слободе која се никада није угасила. Дичили су се својим јунацима и владарима- егзарсима трона Пећкога од владике Данила, Владике Василија, светог Петра, Владике Рада, војводе Драшка, Вука Мићуновића, Никца од Ровина, попа Мила, Новака Рамова, сердара Шћепана…и многих других чије витештво је вековима јеванђелски надахњивало нараштаје. Та античка свест о пролазности земаљског живота изнедрила је спартански дух куражи тих горштака код којих је важило старозаветно правило “око за око, зуб за зуб” “ све за образ, образ ни за шта”.

У слободним горама косовски завет, образ, крст часни и слобода златна увек су претезали на кантару живота, а живело се за судњи дан, за гусле и потомство. Прекаљени јунаци са многих бојишта, чије је најјаче оружје било неустрашиво срце, научили да ударају прса у прса, да се огледају с јатаганом или џефердаром очи у очи с непријатељем, сада су имали ушанчене и укопане скоро невидљиве противнике. Њихово оружје бљувало је ватру по голети коју су месецима стопу по стопу крвљу заливали црногорци.

Седамнаестогодишњи Андрија Шајов, висок, снажан, усукан од мишића, као пантер се прикрадао турским положајима. Приближавао се, готово нечујно, жици на којој је претходног дана угашено на десетине домова. Из полумрака светлуцале су очи његових сабораца, већином најближих рођака, спремне да ускоче у прве ровове. Тајна те неустрашиве војске састојала се управо у чињеници да су све јединице биле састављене од најближих сродника. А брат брата тешко је остављао. Готово никада.

И најплашљивији осокољени браћом постајали су одважни – спремни за погибију само да се не обрукају пред ближњима. Тих дана на скадарском бојишту налазио се и барјактар са Вучјег дола стари Крсто Радуловић са сином Спасојем и унуком Станком. Три генерације на ватреној линији.
Стотинак метара ниже, у истом строју, отац Шајо (Блажо) скоро без даха је пратио црну пузајућу силуету. Цео вод, распоређен у стрелце, чекао је приљубљен уз земљу. Марковљани, одавно навикли у бојевима са Турцима, да је јуначка смрт ново рађање и “вјечни живот”, а кукавичлук “брука довијека”, знали су да је без артиљерије Тарабош неосвојив, али се Господарева није порицала.

Само што је дотакао врућу жицу, јутарњу тишину запарали су заглушујући прасци. Тек усправљена фигура неустрашивог младића лагано је склизнула испред бодљикаве гробнице. Отац је крикнуо и пошао напред. Куршуми као да га нису хтели, све док није успео да стигне до Андрије, чије су се полуотворене очи гасиле у сивилу скадарског јутра. На тренутак је настала тишина. Отац је успео да пригрли сина, а небом се поново проломио рески звук митраљеза. И док су две генерације, два ратника, отац и син, полако тонуле у епско царство “благородног чувства” у следећем јуришу, на истој жици, остала су Шајова браћа Филип и Ћетко. Најмлађи Живко, тешко рањен, успео је да преживи опсаду Скадра, у који је недуго потом, десеткована умарширала Црногорска воска, потпомогнута топовима братске војске Краљевине Србије. Прича о петорици Вујовића из Марковине, од којих се само један вратио са Скадра, једна је у мору неиспричаних скадарских легенди које полако нестају из памћења заборавног потомства. Док са тврђаве Скадра на Бојани, задужбине Мрњавчевића, у којој је зазидана Гојковица млада, посматрам пркосно голетни Тарабош у одсјају објектива промичу сулете наших предака који костима омеђише туђе и своје границе.

У смирај тог дана, стотинак трећепозиваца затражило је пријем у команду Приморског одреда.

“Нећемо да више гине младост. Ми да чувамо шанчеве а ђеца да нам гину. У зору ћемо се појакати с турским шанчевима, па што нам Бог и судња ура дају”.

Тек што се сунце помолило иза Проклетија, на каменитом беспућу Тарабоша чета седих глава винула се у славу и слободу. Готово сви су остали да чувају једну од легенди коју су уз гусле у дугим зимским ноћима слушали од ђедова, о зидању Скадра и братској превери, о Гојковој од злата јабуци која млада паде у Бојану.

“Е мој соколе, говорио је понекад Богдан, рођен непуна два месеца пре очеве и братове погибије на Тарабошу, не знаш ти како је бити сирак, сам без иђе икога крчити коров живота, тући се са људском злобом, пакошћу замишљати лик оца, гледати мајку забрађену у вечну короту за браћом, њиховим ископаним огњиштем,тугом за домаћином са којим је годину и кусур живела и остала му до гроба вјерна”. Говорили су отмена и честита ко Илинка Шајова. Чоек жена!