Бег из завичаја са тугом у срцу

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Сјећање 97-годишњег Илије Брадарића из Сакрамента у Калифорнији на злогласни логор Јасеновац (4)

Пише: Небојша Тошић

-Почетком 1944. године имао сам 17 година. Измучен посљедицама логора, а ево читав живот их осјећам, неухрањен и недорастао, избјегавао сам да ме партизани мобилишу. Већ тада су у својим редовима имали довољно домобрана и преобучених усташа, који су к’о пацови бјежали са брода који тоне и масовно ступали у партизанске јединце. Тако сам кријући се дочекао крај рата. Моји  ме тада послаше родбини у Нови Сад и тамо заврших индустријску школу смјер електрике  и вечерњу гимназију.

-Све је било “редовно“, али ја се, након силних ратних мука и посљератне силне комунистичке пропаганде, нисам могао помирити да останем у земљи. И прва прилика се пружила и мени и многим који су осјећали терет комунистичке диктатуре. Власт је по први пут „масовно отворила границу“ према Западу. Била је година 1953. У Бечу се одржавао Велесајам на којег смо и ми „обични“ грађани могли ићи. Аустрија је била подијељена на четири окупационе зоне као и сам Беч. Ни за живу главу нисам никоме могао рећи за своје планове. Само је најближа породица знала да се у Слабиње вратити нећу, а и моја дјевојка са којом сам се договорио да дође за мном у Аустрију. Боже, како је то тада, у нашим младим главама, изгледало. План је био да одем у Америчку зону града и да се тамо пријавим као бјегунац из Југославије, јер то сам и био.

-И ето, опет одијело главу спашава. Уредим се лијепо па се запутим у бечку Америчку команду. Пусти страх од свега, а посебно од пролаза кроз Совјетску зону. Тада смо се плашили и од сјенке, посебно ми који смо одлучили да се не враћамо. Мислио сам да се на нама виде наше намјере. Идем, у руци ми само ријечник енглеског језика, а у срцу, ипак, туга јер напуштам родни крај и оне који су остали иза мене. Посебна туга због моје прве љубави која је остала у Слабињу и брига како ће она доспјети у Аустрију.

Преко Беча до Америке

-Пред америчком ”пријемном канцеларијом” бијаше много свијета који је желио да избјегне у Америку. Била је и доста исцрпна процедура  коју сам успио да прођем. Одатле, из Беча, смјестише нас у логор Астен код Линца. То бијаше огроман сабирни центар посебно за нас из Југославије. Кроз њега су, одмах по завршетку рата, прошле и многе усташе у свом бијегу од правде и одатле се расељавали по свијету, а многи су се настанили у Аустрији.

-Како смо  ми у логору Астен ипак били слободни људи, нико нам није ограничавао кретање, а послове смо добијали пријављујући да радимо код сељака на аустријским пољима. Наставио сам, упорно, да учим енглески. Мој план је био јасан. Доћи у Америку, узети папире и вратити се по моју вјереницу која је остала у Слабињу. Али није ишло све тако лако. У старом крају већ се знало да се наћу вратити. Тадашња власт није гледала благонаклоно на оне који су емигрирали из ”народног раја”, па су и нашу родбину, али и пријатеље, и те како држали на оку.

-Захваљујући знању енглеског језика убрзо сам се запослио код Америчке мисије и преселио у Салцбург. Био је то велики град у коме је било шта да се види. Дружио сам се са новим пријатељем Ђуром Јелићем, Хрватом из Загреба, такође емигрантом. Знао је за моје јасеновачке муке и да имам доста велике посљедице од отрова којег су нам дале хрвтске католичке чане сестре у логору. Он је тврдио да њихове часне сестре нису такве и да ми то докаже повео ме је у један женски католички самостан у Салзбургу. Упозорио ме је да пуно не причам и да ће он водити разговор. Часне сестре, Хрватице у том самостану биле су веома пријазне. Распитивале су се о нашем емигрантском животу и питале да ли у Астену има комуниста. Наравно да их није било, али је Ђуро рекао да има један и да смо га истукли. ”А када сте га тукли, за кај га нисте затукли?!” Било је то питање једне часне сестре. Ђуро и ја смо се само згледали.

Запањен говором Крунослава Драгановића

-Аустрија је у то вријеме била под окупацијом, али изгледа да је само у ”Руској зони” дјеловање усташке емиграције било, донекле, сузбијено. А у Аустрији није било проблема за усташке ратне злочинце. Један од најпознатијих, свеченик Вилим Цецеља, ратни злочинац и кажу исповједник крвавог Анте Павелића, служио је у једној тамошњој цркви. Са Словенцем Виктором Маринцем са којим сам становао и са Ђуром Јелићем, одем једне недјеље на Цецељеву мису. Са њим је, тога дана, био један многима непознат свећеник. Тај је био веома радикалан и дан-данас памтим како је говорио. Проповиједао је ово: ”Крист је прогонио своје непријатеље и рекао је ако нам сметају треба их побити. Тако и ми Хрвати треба да тјерамо наше непријатеље, а ако нам сметају требамо их побити, јер је то казао господин Крист.” Да би потом наставио: ”Најгора су дјеца из мјешовтих бракова, па зато када Хрват или Хрватица ступају у мјешовити брак, они свога друга треба да преведу у католичку вјеру. Ако то није могуће онда је обавезно да дјецу крсте у нашој вјери, да буду Хрвати и Хрватице…”.

-Био сам запањен говором католичког свећеника о убиању које одобрава Исус!? Ми нисмо знали ко је тај човјек, али касније дознадосмо да  то бијше злогласни свећеник Крунослав Драгановић. Тај злочинц је био главни организатор ”пацовских канала”, којима је и Павелић побјегао из Хрватске. И тај поп Драгановић, како су га комунистичке власти звале, веома брзо се , са Титовим одобрењем, вратио у Југославију и 1983. Године умро у Сарајеву. Истина је да смо ми у емиграции имали далеко јаснију слику о односу комуниста и усташа, док је у Југославију пропагандом заведено становништво, слијепо вјеровало комунистичком вођи Титу.

-Мој посао код Американаца ближио се крају. Наиме, читава Америчка мисија, а и ја са њима, спремала се за пут у Америку. Но, мени је остало још пуно тога да урадим…

Венчање из снова у Салцбургу

-Захваљујући том традиционалном Бечком велесајму, на којег је долазило на хиљаде Југословена, стигла је, као посјетилац и моја вјереница. Одсјела је код наших пријатеља у Салцбургу. Било је то пред крај 1956. године и пред мој пут у Америку. Она је остала у Аустрији да чека. По мом доласку у Њујорк, веома брзо сам средио потребну документацију. Истог дана када је на моје америчке документе ”ударен” печат ја сам кренуо у Европу. Салцбург је чекао да прославимо наше вјенчање. У њему се остварио мој животни сан. Тамо ме је чекала моје прва и једина љубав, дјевојка из моје Слабиње. Вјенчали смо се у Српској православној цркви. Данас је сви зову тета Ана.

-Завршио се, тако да кажем, ”први дио” наших живота, а почео ”први нови дио” наше заједничке судбине. Пред нама је био читав живот и читав континент, а ми спремни да га пређемо. И прешли смо га. Са Источне на Западну обалу. Пут је водио од Чикага до Сан Франциска.

 

Радио апарат за Лазу M. Kостића

-Један од великих Срба, који је у својим књигама оштрио  свијест васколиког српства, који је нама у емиграцији диљем свијета био свјетионик родољубља, бијаше Лазо Марков Костић. Куповао сам његове књиге као и вечина емиграната и на тај начин му помагали да објављује ”путоказе”. Он је све радио и писао ”на свој трошак”. Дописивао сам се са њим. Живио је као емигрант и као непожељна особа у комунистичком режиму Југославије, у једном селу покрај Цириха у Швајцарској.

-Јавио сам му се да ћу проћи кроз Цирих и да бих волио да се лично упознамо. Молио сам га да ми каже шта да му донесем на поклон да има нешто што ће га подсјећати на нас који га високо цијенмо и дубоко поштујемо. На моје инсистирање, током преписке, ипак је на крају ”попустио” и рекао да му донесем радио-апарат. Нашли смо се у Цириху и изашли на ручак у један хотел. Господин Лазо је био омањи човјек, веома духовит, расположен и спреман на шалу. Одмах ми је рекао да неће да се жали ни на шта јер ”све што бих вам рекао ви већ знате и то из властитог искуства.” Био је то диван и упечатљив дан у моме животу. Послије га нисам виђао, али смо остали у повременом, али врло срдачном контакту. Чуо сам да су радикали у Србији штампали његове књиге. Ја их најтоплије препоручујем српској омладини, јер ће уз њих многе непознанице и дилеме о српству, бити на најбољи и на најпоштенији начин разрјешене.

Насловна фотографија: Некада српско село Слабиња на Банији, које је Илија Брадарић напустио 1953. године/скинуто са видео-записа дрононм Игора Поповића

(У следћем наставку: Бјеж` у цркву Краљевићу Марко )