Завијорила тробојка у српској Метохији

Пише: Душан Марић

Јутрос сам присуствовао светој јутарњој литургији у Пећкој патријаршији, седишту српских патријарха. Чувару наше прошлости и наше будућности. Које чува свештени трон у који се вековима уназад ритуално уводе српски патријарси.

Једном од светих места, у којем су најдубљи и најчвршћи корени српске духовности и вере православне. Стамени као Проклетије.

Захвалан богу што сам дочекао ту милост и ту част да први дан Нове године дочекам на овом светом месту.

У име општине Велика Плана, заједно са Дејаном Писаревићем, одборником у Скупштини општине, сестринству манастира сам уручио скромну хуманитарну помоћ, дар плањанских привредника Радована Димића и Зорана Тирнанића. 

Пре неколико дана властодршци у Приштини су долазак на ово свето место забранили патријарху српском Порфирију. И тако несрећници понизили сами себе. Јер неки међу њима, као и стотине хиљада данашњих Албанаца, потомци су Срба, потомци оних који су у Пећку патријаршију и Високе Дечане гледали као у националне светионике.

Које су и након прихватања ислама, са колена на колено, чували и од Турака и од Албанаца. Неретко их тајно походили и у њима се богу молили. Као што и данас чине бројни њихови потомци, не одричући се ни албанске садашњости, ни српске прошлости.

Овај беспотребни и неразумни чин увредио је и знаменитог српског јунака Ђорђа Кастратовића Скендербега, сина албанских планина, којег су и Албанци себи пригрлили и прогласили за највећег албанског јунака.

По традицији, испред манастира, на улазу у величанствену Руговску клисуру, развили смо српску тробојку.

Ону коју сам, најчешће у друштву са мојим пријатељима Дејаном Писаревићем и Дејаном Павковићем, у последњих неколико година више пута развијао на Кајмакчалану, Куманову, Зејтинлику и Газиместану, али и на Шар планини, Олимпу, Битољу, Пелистеру, Мачковом камену, Зебрњаку, Карпатима, Ртњу, Голији, Чврсници, Великом Виторогу, Радуши, Великој Шуљаги, Малој Плазеници, Маловану, Цинцару, Великом Врану, Миџору, Кадињачи, на Принциповом мосту у Сарајеву и другим балканским планинама и знаменитим местима из српске историје.

То је прва српска застава која је после 21 годину развијена изнад Призрена и која се претпрошле године на годишњицу Олује вијорила на највишем врху Динаре.

Та застава је више пута походила светиње на Косову и Метохији, али и Крупу код Бањалуке, Српско војничко гробље на Романији, Јасеновац, Саборну цркву у Сарајеву, цркву светог Спаса, православне цркве у Купресу, Дувну, Гламочу, Бугојну и бројне друге српске светиње.

Манастирски комплекс црвене фасаде у околини Пећи данас чине четири цркве грађене читав век од средине 13. до средине 14. века: црква Светих Апостола – главна и најстарија, црква Мајке Божије, црква Светог Димитрија и Богородичина црква са црквицом Светог Николе.

Пећка патријаршија је 2006. уписана на листу светске културне баштине и под заштитом је Унеска, агенције Уједињених нација за образовање, науку и културу.

У Пећку патријаршију смо стигли из Велике Хоче и царског Призрена, у којем смо походили Богородицу Љевишку, Храм светог Ђорђа и братском мржњом спаљени и разорени манастир Светих Архангела, а из ње одлазимо у сусрет величанственим Високим Дечанима.