У поход српским светињама у Призрену, Великој Хочи и Пећи

Пише: Душан Марић

Српски поздрав гласи: „Догодине у Призрену“! Боље је и догодине и ове године. Не случајно, у њеном последњем дану.

Заједно са мојим братом Дејаном Писаревићем, дошао сам на Косово равно да посетим Призрен, Велику Хочу и Пећ и да, у име Општине Велика Плана, нашим светињама уручим скромну хуманитарну помоћ.

Има ли ишта што би Србин са Купреса, одрастао уз народне песме из косовског циклуса, дечачки маштајући да једног дана понови јунаштва Обилића, Бошка Југовића, Срђе Злапоглеђе и других јунака из боја који се пре шест векова водио крај Лаба и Ситнице, могао пожелети више од тога да стару годину испрати у Љевишки, молећи се пред Богородицом а нову дочека у Пећкој патријаршији?

Свој поход царском Призрену започели смо посетом Храму светог Ђорђа. Једној од бројних светиња на мученичком Косову које је братска мржња 2004. године прво запалила, па минирала а онда братска љубав поново обновила.

Пред Црквом Богородице Љевишке уобичајена слика: паркиран аутомобил косовске полиције а преко пута метални контејнер и у њему полицајац.

У прелепом српском Призрену, престоници Душановог царства, отетом од његовог народа, црква самује стешњена између околних зграда. Њена самоћа се осећа, боли. Као неми прекор недужног и немоћног бића. Које трпи јер од њега ништа не зависи. По зиданој огради око цркве развучена бодљикава жица. И она више делује некако тужно, него претећи.

У цркву улазимо кроз двоструке решетке. Унутра, иза решетки, сведочанства славне српске историје и раскошне духовности, али и трагови будала и зликоваца који ту светињу уништавају вековима. Последњи пут су то учинили 17. марта 2004. године када су у њој подметнули пожар.

И можете да се кладите да се међу њима налазе и они чији су преци у тој светињи крштени и богу се молили. А онда они или њихови потомци пред турским зулумом попустили и веру променили.

О тим догађајима сведочи и метални крст, нагорео и искривљен, наслоњен на под. Олтар прекривен најлоном. Ради заштите од прашине. У првој просторији прозор је закован даскама, преко којих су причвршћене металне решетке.

Већина фресака некад најзначајније цркве у Призрену је уништена. Остали су само голи зидови. За време турске власти, у 18. веку, фреске су прво обијене чекићем, па покривене слојем малтера и прекречене, након чега је црква претворена у џамију. Фреске су поново откривене у периоду између 1950. и 1952. године. Радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976. године. Једна од ретких сачуваних знаменитих фресака је и она на којој је насликана Богородица Љевишка.

Љевишка је задужбина српског краља Милутина, саграђена 1307. године. Пре десет година стављена је на Унескову листу светске културне баштине.

Касно поподне смо посетили манастир Светих архангела код Призрена, који је саградио цар Душан. Завршен је 1352. године. Три године касније Душан је сахрањен у својој задужбини. Турци су 1455. године светињу опљачкали да би је 1615. године Синан паша потпуно разорио. Царева гробница је откривена тек 1927. године, након чега су његови посмртни остаци пренети у Цркву светог Марка у Београду.

Манастир је обновио рад 1998. године. Али у невреме. И не за дуго. У јуну следеће године нељуди међу Албанцима су киднаповали једног од монаха, оца Харитона, којем су након мучења одсекли главу. Његово обезглављено тело пронађено је на гробљу у Призрену. Светиња је страдала и у погрому 2004. године, када је звоник срушен а конак запаљен.

У манастиру нас дочекује наш стари познаник игуман Михаило, крупна људина, која је приликом нашег првог виђења задобила моју наклоност, кад је, изнебуха, запевала песму „Маловане висока планино, и купрешка зелена долино“.

Са њим су отац Дионисије, отац Николај а у походе манастиру дошла је и Милена Орловић са Брезовице.

Иако се вече полако спушта са Шар планине, крадем мало времена да се прошетам кањоном Бистрице, узводно, према Гори и граници са Албанијом и поразговарам са полицајцима, такође старим познаницима, који чувају манастир. Питају ме зар се овај пут нећу пењати на стрме стене изнад светиње, на којима стоје разорене зидине средњовековне трвђаве Вишеград. Објашњавам да не смем, јер је клизаво а у мају сам имао тежак прелом кичме, од којег се још опорављам.

Из Призрена смо стигли у манастир Зочиште, посвећен светим врачима Козми и Дамјану. После молитве, игуман Стефан и отац Антоније нас послужују добром ораховачком шљивовицом.

Светиња се налази на чуки која се надвила над уску долину у коју се угнездило повеће село. Село у којем, у 14. веку, кад је манастир грађен, није било ни једног Албанца, а сад у њему нема ни једног Србина. Први пут манастир се помиње у даровној повељи Стефана Дечанског из 1327. године а из тог времена су и најстарије очуване фреске.

Након пет километара вожње према Ораховцу стижемо у Велику Хочу, српску енклаву која је у средњем веку била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и два манастира. У селу се данас налазе три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава.

Дочекује нас наш домаћин отац Милан Стојковић, старешина сеоске саборне цркве која је посвећена светом архиђакону Стефану. Од њега сазнајемо да је овде данас било много свечано. Представници Владе Србије су деци делили новогодишње пакетиће.

Након предаје скромних дарова вечерамо уз црно вино мештанина Златка Накаламића, за које сви који су га пробали деле мишљење да по својим квалитетима не заостаје за најчувенијим српским винима.

Винарија мог пријатеља Срђана Петровића, у којој смо много вина попили и прича испричали, затворена. Будале због неплаћеног пореза винарију затвориле, ухапсиле и упропастиле 25.000 литара вина. Уместо да наплате порез а онда седну са домаћином и наздраве. Заједно, Срби и Албанци. Као што су наздрављали вековима. Више у злу него у добру али су наздрављали.

И пре него што сам попио прву чашу био сам пијан од среће што сам поново на Косову и у Хочи, Златково вино иште да се пије а зора далеко.

Насловна фотографија: Манастир светих Архангела код Призрена