Zašto se jedna Amerikanka spakovala i došla na Blakan?
Amerikanka Sintija Herbert-Adams je posle 50 godina braka mužu postavila pitanje o njegovom poreklu i zbog odgovora se odmah spakovala i došla na Balkan da pronađe istinu.
Kao ugledna profesorka psihologije, doktorka Sintija Herbert Adams napisala je mnoštvo naučnih članaka koji su objavljeni u stručnim časopisima, a zahvaljujući iskustvu stečenom u praktičnom radu našla se i na spisku autora udžbenika. Međutim, talenat za kreativno pisanje koristi da svoje čitaoce zabavi horor romanima i memoarima, kojima je uspela da sačuva svoje korene od zaborava.
Čuvši priču o slučajnom susretu svojih roditelja u vihoru rata i o svom neobičnom poreklu, znala je da će se ona kad-tad naći među koricama tvrdog poveza, međutim, ništa manje intrigantnija priča o ovim našim – balkanskim nemirina odvela ju je tamo gde nikada nije ni slutila da će stići.
„Počela sam da pišem memoare o porodici sa majčine strane, pošto je ona baš tada preminula. To je priča o susretu mojih roditelja tokom Drugog svetskog rata. Moj otac je bio američki vojnik stacioniran u Rimu, a moja majka lepa Italijanka. Nisu govorili ni reč jezika onog drugog, ali su se venčali nakon samo tri nedelje poznanstva i živeli u braku dugom 67 godina. Zapravo, to je priča o italijanskom načinu života, koji je suprotstavljen mom američkom vaspitanju, ali ova knjiga o kojoj ću vam govoriti, verujem da ju je napisala ništa drugo do – sudbina“, započinje Herbert-Adams za „Blic“.
Odlaskom u penziju, posle bogate što profesorske što literarne karijere, javila se želja za nečim drugačijim. Želela je da napiše knjigu od istorijskog značaja, koja će imati društvenu vrednost i samo nekoliko meseci kasnije rodilo se novo ostvarenje „Crvena toka: Ljubav i gubitak u doba Tita“, inspirisano istinitim događajima i porodicom njene svekrve, Jugoslovenke, koje je ova interesantna žena začinila i sa malo fikcije. Nama je pak ispričala onu uzbudljiviju, istinitu stranu.
„Na koledžu sam upoznala i udala se za Rodžera Endrua Adamsa, koji je bio sin američkog vojnika i Slovenke, Rozite Por, koju je njegov otac upoznao i oženio u Londonu, takođe, tokom Drugog svetskog rata. Ali prošlo je pedeset godina pre nego što sam Rodžeru postavila dovoljno pitanja u vezi sa ranijim životom moje svekrve i otkrila neverovatnu priču. Ona je bila jedno od šestoro dece rođene na Bledu, u Sloveniji, predivnom delu sveta gde su se ratovi stalno odvijali, a porodice bile žrtve politike koju nisu u potpunosti razumele. Tako sam počela da čitam knjige o Jugoslaviji, o Drugom svetskom ratu i politici koja je do njega dovela, kao i o posledicama rata.
Takođe, kontaktirali smo rođake i neprekidno pregledali albume sa fotografijama moje pokojne svekrve, čitajući njene pažljivo napisane beleške na poleđini svake slike. Počela sam da pišem, ali sam osećala kao da mi nedostaje važan deo priče, jer ni moj muž ni ja nikada nismo bili u Sloveniji. Konačno, kada su ukinuta sva kovid ograničenja, odlučili smo da krenemo na putovanje u domovinu njegove majke“, priča Sintija.
Već prvog dana boravka na Bledskom jezeru, Adamsovi su prestali da veruju u slučajnosti.
„Nismo imali pojma gde i koga da tražimo, međutim, priča je sama počela da se razvija. Majka porodice od koje smo iznajmljivali stan na Bledu, odmah je znala koga tražimo. Uputili su nas na lokalno groblje koje je zapravo zemlja koju je deda mog muža poklonio crkvi i na kojoj je sahranjen. Poznato je kao „Groblje Por“, a Por je i njihovo prezime. Drugog dana smo pokušavali da pronađemo rođake i došli do stare adrese na Bledu. Kada smo došli do kuće, žena koja je otvorila vrata bila je zbunjena što govorimo engleski i odmah rekla: „Nijedan Amerikanac nikada nije živeo ovde“. Rekli smo joj ime strica mog muža i lice joj se ozarilo: „Da! Da, to je bio moj muž!“. Uputila nas je na Marka Pora i od njega smo dobili kontakt dela porodice koji je tih ratnih godina ostao u Beogradu“, priseća se Herbert-Adams.
Povezujući utiske i informacije jednu sa drugom i crtajući u glavi porodično stablo Porovih, Sintija je dobila, reklo bi se, ponovo ni malo slučajan poziv.
„Kada smo se vraćali u Ameriku, na aerodromu u Nemačkoj, Rodžeru se javila druga rođaka, Marija Anđelković Novaković, koju smo upoznali mnogo godina ranije u Londonu. Ona je tada bila dvanaestogodišnja devojčica koja je u London doputovala sa svojom majkom Valerijom, sestrom i bakom Maricom. Marica je bila udovica Lovre Pora koji je služio u Kraljevoj gradi Petra Drugog i kasnije završio kao ratni zarobljenik, dok su supruga i ćerka u Beogradu čekale njegov povratak. Istovremeno, ne znajući da će njen brat uskoro biti u borbi u istom gradu, Marijana Por, njegova najmlađa sestra koja je radila za jednog ministra i njegovu porodicu, sa njima je iz Londona došla u Beograd, kao njihova dadilja.
Međutim, brzo su bili primorani da pobegnu od nacista morskim putem, ali putovanje se pretvorilo u noćnu moru kada nijedna luka nije htela da ih prihvati dok im je rat napredovao za petama. Na kraju, kada su konačno doputovali i kada su primljeni u njujorškoj luci, otkrivaju da ih je pratilo nekoliko brodova u nadi da će ih zaštititi dok su putovali preko Atlantika pokušavajući da stignu do Engleske. Tokom dela puta gađani su minama iz torpeda. Izvor priča sa ovog putovanja je Marijanina ćerka Karolina“, svedoči Sintija koja je sve njihove sudbine pažljivo istražila i opisala u svom romanu.
Ono što posle ovog ostvarenja ostaje jeste želja Adamsovih da sve potomke porodice Por okupe na jednom mestu, da još jednom svi zajedno „pretresu“ uspomene i fotografije, a Sintija, koja je zbog njihovih predanja uspela da se zaljubi u priče o Jugoslaviji, Sloveniji, Beogradu, Srbiji i Dunavu, planira da njime uskoro prokrstari i čuje nove, interesantne sudbine sa drugog kraja planete i prenese ih svom narodu.
Izvor: Blic