Крф: Гробница плава

Накинђурена разним заставама, дрвена барка офарбана у боје српске тробојке, остављала је пенушаву белину на морском путу од Крфа до острва Вида.

За белим трагом морске пене навиру сећања и успомене, и тај лимун жут опеван у химни бола и патње, сваки пут причињава нови осећај стварних легенди о суровим догађајима о рулету судбине о иронији живота који ће прегрмети све замке леда, глади, арнаутске заседе пљачкашких банди и ту на домак уточишта сачекаће их невидљиви непријатељ – тифус.

“Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада”, одзвањају стихови Милутина Бојића, кога ће заједно са хиљадама других однети тифус, још страшнији непријатељ од Немаца, Бугара и Аустроугара заједно.

Њима слава и вечни помен у памћенику рода и историје. Нама недостојним песма и свето сећање на победоносну епопеју ратника сељака.

“Тамо далеко”, није само песма о отаџбини већ химна народа без отаџбине.

И све што један народ имао стало је у тих неколико стихова химне страдања и тријумфа. И свећа,икона, крст, кандило и слава, дом на згаришту, мајка као извор живота.

А живота под туђином, решеним да заувек уништи један пркосни народ, није било. Краљ и Врховна команда уместо ропства и капитулације одлучују се на повлачење преко Албаније до Крфа. У том драматичној одступници ка острву спаса у истим редовима које осипа зима, тифус, глад и албанске банде – наступају сви од старог краља до најмлађег поднаредника десетогодишњег Момчила Гаврића, чија је породица поклана у Мачви још 1914.године. Тог августовског јутра у село је упала аустријска регимента зверски побила Алемпија, Јелену и њихово седморо деце. Добросав је остао сам, али решен да се свети. Да врати дуг породици и отаџбини.

Одзвањају тужни тактови химне “Тамо далеко”, док плаву пучину сече стара дрвена барка, плитким газом отвара успомене. Пристајемо уз камену обалу овог, за Србе, светог места.

По први видим купаче у плићаку пристаништа. Испод маузолеја сунчају се две даме побегле од туристичке вреве.

Гојко купачима објашњава значај овог острва на ком се Крфљани више од 100 година нису купали.

“ За нас Србе је ово стратиште освећено душама шест и више хиљада ратника починилих у Плавој гробници.

Купачи у тишини излазе из воде видно постиђени.

Васја Петровић, праунука српског ратника, кустос Маузолеја на Виду на скромном српском нам је пожелела добродошлицу.

“Светим сенама бесмртних ратника са сетом, поносом и поштовањем”, забележих у књигу памћења.

“Почивајте у миру именовани и неименовани хероји”, остави свој наклон и дивљење Гојко.

“Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом”, пева Бојић.