Србија неће ордење Карађорђевића

Србија у овом тренутку не треба да откупи ордење династије Карађорђевић, које ће се наћи на аукцији у Немачкој 14. децембра, јер понуђена одликовања не поседују значајну историјску и културну вредност, а њихова почетна цена је доста висока. Тако гласи став Министарства културе и наводе да је заснован на стручној анализи Историјског музеја Србије.

У ресорном министарству додају и да ће наставити да прате даљу судбину четири ордена које немачка аукцијска кућа „Андреас Тис” нуди по почетној цени од 30.000 евра. Јер, како кажу, „за очекивати је да се у неком будућем тренутку они поново нађу у продаји по разумнијој и прихватљивијој цени”.

Подсетимо, оглашена продаја ордена Карађорђеве звезде, Белог орла, Југословенске круне и Светог Саве изазвала је велику пажњу јавности. Део струке је изнео и извесне резерве према пореклу ових одликовања, која су, према наводима аукцијске куће, припадала краљу Петру Другом Карађорђевићу (1923–1970). С друге стране, поједини стручњаци сматрају да Србија ова одликовања може да врати у земљу, позивајући се на одредбе Хашке конвенције из 1954. године и то – без икакве накнаде.

У ресорном министарству наводе да су по објављивању аукцијске продаје затражили од Историјског музеја Србије, као надлежне установе да се изјасни о могућностима куповине тог ордења. После увида у фотографије одликовања, тај музеј се консултовао с „домаћим врхунским стручњацима и колекционарима Драгомиром Ацовићем, Душаном Бабцем, Слободаном Хоменом и Драганом Станисављевићем” у вези с аутентичношћу и историјском контекста тог ордења.

„Сви консултовани, осим господина Ацовића, става су да одликовања не потичу с двора Карађорђевића и да су, у најбољем случају, сакупљена с разних страна у тренутку смрти краља Петра Другог како би била део протокола његове сахране”, истичу у Министарству.

Према наводима „Андреаса Тиса”, ова четири одликовања је Петар Други за време изгнанства у Њујорку 1969. трајно предао Американцу Филипу Мејну Веберу, који их је после смрти краља даље препродао. Нејасно је, при том, како је ордење из САД временом завршило у аукцијској кући у Немачкој. С друге стране, стручна јавност је уверена да овим одликовањима Петар Други свакако, због своје младости, није могао да буде одликован. Једна могућност је да су припадала његовим прецима на трону или да су била похрањена у дворским депоима у случају потребе да неко њима буде одликован, а да их је Петар Други понео у изгнанство 1941. године. Насупрот томе, др Ратомир Миликић, виши научни сарадник Института за савремену историју, у реаговању објављеном у нашем листу, изнео је могућност да су израђена после Другог светског рата, у егзилу, по посебној поруџбини за Карађорђевиће.

Али, чак и ако су направљени после владаревог изгнанства, Србија, према мишљењу историчара и некадашњег државног секретара за културу у ресорном министарству Дејана Ристића, може да бесплатно затражи повратак ових ордена. Истичући да Хашка конвенција обавезује државе потписнице да врате културна добра земљама из којих су изнесена услед ратних околности, Ристић подсећа да је краљ Петар Други трајно напустио Југославију управо због Другог светског рата. То је, по његовом мишљењу, кључни аргумент по којем би Србија од Немачке могла да затражи обуставу аукције, будући да су одликовања била у поседу последњег југословенског монарха.

„То би у овом случају значило и да Србија не би морала да ангажује никаква финансијска средства, већ би покретањем механизма садржаног у том међународном документу могла да трајно поврати ова одликовања”, наводи Ристић, додајући да су ову конвенцију ратификовале, између осталих држава, и тадашња ФНРЈ (чији је Србија правни наследник) и Немачка.

На питање да ли су разматрали ову могућност, из ресорног министарства су за наш лист поручили да „примена Хашке конвенције на дипломатском нивоу укључује и улогу Националног комитета који је интерресорног састава”.

„У складу с одредбама конвенције, она (комисија) се бави заштитом, чувањем и поштовањем културних добара у оружаним сукобима, а не питањем повраћаја посебно не повраћаја без надокнаде”, наводе у Министарству.

С друге стране, Ристић истиче да су управо на основу ове конвенције Југославија и Србија баш из Немачке у више наврата враћале вредне историјске предмете.

„Тако је крајем шездесетих година прошлог века враћен већи број средњовековних рукописа и владарских повеља које су до 1915. биле део националног библиотечког фонда, а 2011. и крст који је краљ Александар Обреновић даровао манастиру Жичи приликом свог миропомазања”, истиче Ристић.

Будући да се на аукцијама у иностранству често појављују предмети значајни за националну историју, он сматра да је неопходно успостављање одговарајуће централне службе која би се континуирано и стручно бавила повраћајем наше културне баштине ван граница Србије. У том смислу, Ристић подсећа на прошлогодишњу аукцијску продају Ордена Милоша Великог који је, био и лични примерак у поседу краља Александра Обреновића, али је наша земља пропустила да га врати у земљу. С друге стране, међу случајевима добре праксе повратка историјски важних предмета у матицу, он наводи недавни повраћај неколико листова отргнутих из спомен-књига које се чувају у ,,Кући цвећа” у Београду, али и државни откуп књиге „Горесни плач” Захарија Орфелина од антиквара из Аустрије, с почетка године.

„Захваљујући томе, Народна библиотека Србије је дошла до јединог сачуваног примерка најстарије штампане збирке поезије на српском језику, што је заиста за похвалу”, истиче Ристић.

Извор: Политика