Књига о Војчету јунаку о коме Србија мало зна

Велики број људи у Србији чуо је за славног војводу Василија Трбића, али не и за Војчета јунака, његовог сина. Светло дана ова прича угледала је захвљујући Бранку Димеском, родом из Гњилана на Косову и Метохији, а већ 12 година становника норвешког Моса.

Овај млади човек, који већ годинама покушава од заборава да отргне непознату и забрањену српску историју, славне претке, њихово јунаштво али и трагедију нашег народа у Првом и Другом светском рату, написао је књигу „Пелагонијски витез“, о Миливоју Војчету Трбићу, четничком јунаку из Јужне Србије.

-Написао сам ову књигу нади да она може да отвори нови свет читаоцима, да у заједничком подухвату сачувамо једну велику истину и сећење на Четнички покрет у јужној Србији, делу данашње Македоније, и њихове подвиге за време Другог светског рата – каже представљајући ово занимљиво дело Димески.

У свом истраживању Димески је користио велики број извора и радова многих научника и писаца који су прошли кроз ову тему.

-Кроз ову књигу желео сам барем мало да расветлим догађаје из те непознате и забрањене наше историје. Дужност нам је разобличимо све те обмане и подметнуте фалсификате и кажемо истину. Уверен сам да ће ова књига открити једну нову димензију и бацити снажну светлост на догађања за време Другог светског рата на простору јужне Србије (делу данашње Македоније)  – истиче Бпанко Димески и додаје:

-Искрено се надам да ће Божја милост окрепити све нас који не заборављамо ко смо и чувамо истину о свим људима који су нам омогућили да наставимо свој животе у миру поштујући једне друге. Наши преци су дали своје животе исписујући славне странице земаљске историје, обезбедивши на тај начин вечни мир у Царству небеском. У тој истини депонована је огромна духовна енергија мојих предака. Сачувати вечни незаборав на претке, њихова дела и казивања императив је који даје смерницу на тврдњу: „Како ми будемо судили нашим прецима тако ће и нама бити суђено од поколења после нас”.

Историчар Ђорђе Бојанић, написао је рецензију за књигу „Пелагонијски витез“ и приметио да је велика срећа што се Димески латио тог посла, јер се о четничком комнаданту Миливоју Војчету Трбићу врло мало зна.

-Трагично је што овакве личности често остају скривене од очију јавности. Много је чињеница које указују на храброст, и велике подвиге четничког покрета у јужној Србији (делу данашње Македоније). Њихова преданост узвишеним циљевима остаје сачувана у аналима вечног незаборава. Ми морамо да се њима поносимо, да нам они буду смерница како да делујемо, а да би се поносили, морамо да знамо за њихова дела и јунаштва – наглашава Бојанић, уредник сајта Српска историја.

Он даље наводи како се из књиге види како је Војчета красила изузетна храброст и неустрашива природа, али  из књиге може да се сазнса кроз анегдоте и о његовом детињству .

-Врло је битно да је аутор књиге користио велики број првобитних архивских извора и радове многих научника и писаца који су прошли кроз ову тему. Поред оригиналних користио је и секундарне изворе, те је тако сам уобличио овај врло значајан лик и дело. Циљ књиге Бранка Димеског је да ове информације буду од користи у указивању на обмане тадашњег времена и у разоткривању начина упознавања са бројним подметнутим и фалсификатима – објашњава Бојанић.

Бранко овом књигом, даље наводи, покушава и да укаже на колективну и појединачну дужност изношења истине у погледу наше историје.

-Врло је занимљив део књиге о Војчетовом убиству. До скора се мислило да је убијен у акцији 1945. године, док се борио на планини Бабуна, али из документованих доказа, које је прикупио аутор сазнајемо детаље о трагичном крају овог јунака. Надам се да ће аутор овим својим трудом навести читаоце да се и сами супротставе крађи историје и прекрајању историјских чињеница – закључује Ђорђе Бојанић и додаје:

-По завршетку Другог светског рата у Србији је у радости због победе над окупатором била јача и видљивија туга за погинулима. Као и 1918. године, када је захваљујући војним победама Србије створена Југославија, тако је и 1945. године, захваљујући Србима, обновљена та земља. Зато ми Срби и нисмо скоро ништа знали о Војчету Трбићу, истина је скривана од нас или креирана у комунистичком стилу или је нисмо смели јавно износити, све зарад такозваног братства и јединства.

Трагичне поделе и ишчупани корен сећања

Ђорђе Бојанић у рецензију за књигу „Пелагонисјки витез“ дотакао се и за српски народ болне теме о вечитим поделама. Тај део преносимо у целини: 

„Ми знамо да је за време Другог светског рата у Србији било подела: партизани, четници, недићевци, љотићевци, четници Косте Пећанца (све сами СРБИ), после рата југословени (заборависмо да смо Срби), а надам се да смо сада само СРБИ.

Нећемо се ваљда опет делити, а истину морамо знати и из ње нешто научити, грешили смо и испаштали. Једино шта нам је остало јесте да будемо јединствени и искрени. Праштајмо на сопственим грешкама, Срби смо! Чим су комунисти у јесен 1944. године победили четнике на Јеловој гори, почели су ликвидацију свих својих противника (братске крви) и по селима и по варошима. У Ваљеву је побијено више од 2000 националиста, а када су заузели Београд, и број им се не зна.

Знамо да један од основних задатака нове власти у Србији био да се дотуче „великосрпски шовинизам”, на тај начин гушила се и чињенична истина. Нова држава је снагом своје организоване власти, у име комунистичке револуције, систематски прогонила своје противнике. У том циљу извршена су масовна и тајна убиства десетина хиљада људи. Тако је завршио и Војче и многи припадници четничког покрета на простору јужне Србије.

Комунистичка власт није дозвољавала излазак на видело ниједне књиге која би показала свету стварне догађаје, какав је страшан злочин учињен према једној нацији која се борила за своју егзистенцију. Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.

Једноставно, уколико се затре свест о жртвама, уништава се то неопходно ткиво националне свести, а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.

Ко се данас још сећа ненаоружаних војника мучки побијених по Словонији (Кочевје…), небројених цивила у Хрватској (Олуја…), Босни и Херцеговини (Братунац…), Космету, као и о јуначким борбама на Паштрику, Кошарама. Да ли се сећамо оних несрећника којима су органи вађени у жутој кући? Да не набрајам више, доста тога бих сигурно прескочио. Зато нам је потребно то сабрање у меморијалном центреу.

Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе, када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале“.