Време кад смо Европу учили демократији и херојству

На Сретење Господње, 1804. године, вожд Карађорђе, изванредни војсковођа и један од зачетника модерне Србије, започео је борбу против вековних српских непријатеља Турака. Иако се данас много говори о Карађорђевим делима током устанка, а много мање о његовом чудном и бруталном животу, који баш није за пример данашњим генерацијама (обесио је брата Маринка, убио оца и сваког ко му се супротставио), добро је што се говори о његовој храбрости што се ставио на прво место у борби против Османлија, који су и тада били страх и трепет у Европи.

Иначе, и пре устанка, Османлије су његови стари знанци, тим пре што је због убиства Турчина, неколико година раније напустио Србију, потом када је постао официр у Фрајкорима (аустријске јединице српске војске које су се бориле против Турака). Храбри, тада још увек Ђорђе Петровић, истакао се, по јунаштву у свим борбама са Турцима, па се вратио у родну Србију да је ослободи. У периоду након устанка, велики Наполеон, назвао је Карађорђа највећим војсковођом на свету, чак већим и од себе (а Наполеон је био самољубив) па су нашег јунака и зачетника модерне српске државе у Европи називали Наполеоном у опанцима. Ласкаво признање Наполеона “Нисам ја највећи, највећи је српски војсковођа” настало је након освајања Београда, када је Карађорђе са устаницима, користећи трешњеве топове, освојио тврђаву, за коју се говорило да ни једна европска војска не сме да помисли да нападне.

То су били тренуци када се Европа, након неколико векова, поново дивила Србима, међутим осим дивљења, нису се борили да помогну, него се десило примирје између Турске и европских земаља, па је устанак угушен у крви. Одувек је тако, коме се Европа диви, тај не заврши славно. Ипак, дух слободе није нестао, па се само неколико година касније догодио Други српски устанак.

Поново на Сретење, само 31 годину касније, тачније 1835. Срби су донели Сретењски устав. То је био најлибералнији Устав једне државе у Европи, што би се данас, ако бисмо користили европске флоскуле назвало “Европски и цивилизовани закони”. Када су либерални Срби, који у том тренутку нису имали признату државу, очекивали да ће Европа ценити њихов корак у будућност, дочекани су на нож од стране свих великих сила, јер је постојала опасност да се такав вид слобода, које је Србија донела пре “цивилизоване” Европе, прошири на Европу, што би изазвало револуције и борбе за слободу обесправљених широм континента. Зато се тада конзервативна Европа потрудила да утиче на укидање Устава што се убрзо и догодило.

Дакле, Дан државности Србије, празник Сретење Господње, празнујемо у знак сећања на два датума – први, када смо били толико храбри и урадили нешто што никоме у Европи (и поред бољих ресурса) не би ни пало на памет, зарад слободе; и други – када смо свом народу дали такву слободу, какву Европа није могла ни да замисли. Уједно, успомена на два историјска догађаја, показује вредност, душу и жељу једног слободног народа.

Данас, два века касније, Европа која је еволуирала (наводно) држи предавања Србији о људским правима. Сигуран сам да су у много чему у праву, међутим историјски гледано, као у ова два случаја, Европа је често убијала људска права у Србији, односно убијала је све што је изнад просечности, у било ком облику, док су нас наша храброст и наша љубав према слободи, одржавале негде на средини.

Лепо је што празнујемо Дан државности али, осим што се свим силама боримо да очувамо сећање на храброст Карађорђевих устаника и либералност доносиоца Устава, где смо ми сада, у поређењу са њима? Постоји ли нешто, осим глупости, у чему смо први у Европи? Зашто нисмо одлучили да будемо храбри попут Карађорђа, а не да, метафорички гледано, преузимамо онај његов лошији пример – братоубиство? Зашто нас слобода коју толико волимо не одведе ка слободи мисли, креације, давања слободе другом; да се изрази, напредује, створи? Зашто се хвалимо толико прецима, када би се они нас толико постидели, можда и ратовали против нас.

Јер, када би видели за кога су се борили, какву су земљу стварали и како су дали слободу онима који немају слободу да мисле, а угрожавају слободу сваког мислећег човека, можда би, несрећници, извршили колективно самоубиство још 1804. године.

Нема Србина данас који није поносан на своје претке. То је лепо. Али, свако ће вам рећи да је поноснији на своје претке него што су други народи на своје. Но, нико се не пита зашто? Јер, ако се буде питао, доћи ће до закључка – зато што су били много бољи од нас, да осим поноса немамо ништа друго да им покажемо.

Било би лепше да смо мање поносни, значило би да смо више ближи њиховим делима. Како ће наши потомци нас да гледају, не знам, али се надам да неће са поносом. Јер, ако буду поносни на нас, тешко њима.

Зато, као што је рекао Пекић ”Немојмо допустити, да на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати”