Хаџи Верин сан за васкрс Богородичне брвнаре

Био је то летњи, сасвим обичан дан, ако дан уопште може и бити обичан. Сећам се био је петак. Од раног јутра мајстори из Божјег села Лелића Влајко Јовановић и Радиша Радовић са  другим вредним радницима,  зидали су  парохјиски конак у Бањи Врујци крај новосаграђеног храма Свете великомученице Марине, познате у нашем народу као Огњена Марија. Лепо је било гледати како кућа полако „ниче“ из ливаде.

Радовао сам се из три разлога: први, што  су по први пут у писаној историји Врујци добили парохијски дом, а други што ћу и ја као парох имати у њему стан у којем могу да живим са својом породицом; и трећи разлог јесте да сви свештеници после мене имају кров над главом у Врујцима. Већ седму годину смо моја породица и ја подстанари по околним врујачким селима, а поп када не живи у порти није добро због парохијана, причали су стари људи. Ко ће да дочека народ, да послужи хладном водом и медом, кафом и ракијом ако не попадија и поп као домаћини.  Они су образ, слика и прилика села.

“Ко ће да утеши и посаветује народ ако не поп“, говорио је црквењак Милош.

Мислим да су стари људи били у праву. Мада, ми нисмо имали ни храм. Зими сам служио у једној напуштеној старој школи званој „Шивара“, а лети под шатром или на темељима храма под ведрим небом и тако четири године. Биле су то незаборавне службе.

Бог даде да се сложе парохијани да помажу изградњу храма свако ко и како може и посла нам и друге добротворе са многих страна  па завршисмо храм, а ево зида се и парохијски конак. Волим „мајсторију“ и деда, отац и стриц моји били су зидари, и већина мушких глава из фамилије. Ено га прота Раденко у Осечини иако архијерејски намесник подгорски, то значи владикин заменик за Подгорину целу, и он је одличан мајстор.

Ја нисам мајстор али припомогнем, додам неку циглу, довучем нека колица малтера и друге споредне мајсторске ствари. Али оштрим оком запазим све недостатке и склон сам да мењам ако видим да је бољи пројекат. Архитекта се можда мало љутио на мене: добар је Живојин човек, али додао сам поткровље и тремове целом дужином конака, и има народ где да седне лети, није лоше, опростиће Жоја, практично је.

Док тако помажем колико могу мајсторима, мада више причам док они раде, интересује ме њихово животно богато искуство. Они су из Лелића родног села највећег Србина после Светог Саве, владике Николаја Велимировића, па су ми причали разне догађаје за владику, нигде не записане.

Улази у порту хаџи Вера Стевановић. Хаџи Вера или како сам је из милоште звао тетка Вера је једна од највећих приложника нашег храма, по благослову патријарха Павла, чија је она духовно чедо. Причала је она да је даривала плац за изградњу храма али није одговарало то место, мада она га је цркви поклонила. Била је упорна и измолила да владика стари Јован Велимировић дође два пута из Шапца како би почела градња храма у Врујцима.

За време рибничког пароха оца Живана који је опслуживао Врујце и околна села, обезбеђен је плац од једног хектара за цркву. Иако није враћен онај стари  плац од пола хектара са црквиштем порушеног храма Мајке Божије, општина Мионица је дала од црквина удаљен  300 метара други плац за овај нови храм који је започет 1991. године и изливени темељи за време оца Животе Новитовића. Потом је градњу наставио са народом да води отац Ненад Вучићевић и озидали су два метра зида храма, довели воду и подигли шупу.

Такво ме је стање затекло када сам примио моју прву парохију у Врујцима 22. марта 2001. године.  Уз то још једна невоља: било је и дугова, грађевинска фирма Јабланица потраживала је дуговања велика од изливања темеља, а  каменорезац Слободан тражио је да му се плати камен из мајдана који је клесан тј.“буњан“ и њиме се зидала црква па изнутра цигла, а у средини армирани бетон. Општина Мионица нам је помогла и отписан је дуг Јабланици, а ми када смо формирали Црквени одбор и скупили нешто новца каменоресцу  смо исплатили камен. Били смо без динара. Али Богу је све могуће.

Тада је тетка Вера притекла у помоћ у договору са патријархом Павлом. Она нигде није давала веће прилоге без његовог благослова. Ту своју стару уштеђевину  она је хтела дати неком манастиру женском негде у Србији, међутим, патријарх Павле јој није дозволио. Рекао је, како нам је тетка Вера казивала:

-Само хиљаду марака да им даш, остало да чуваш. Бог ће одредити где ћеш дати.

Тетки Вери није било право али послушала је мудрог и светог патријарха. После неколико година тај манастир се расформирао. И тако је Бог нама преко патријарха Павла послао овај прилог који нам је веома значио за зидање храма. Чак нам патријарх послао и две круне за венчања које се још чувају у врујачком храму са гравуром.

Све ово не бих писао да нема даље везе са личношћу хаџи Вере Стевановић. Живела је правим хришћанским животом. Постила црквене постове, исповедала се, причешћивала, сваке недеље ишла у цркву и празником на литургије, месила често патријарху просфоре и другим оцима. Први духовник јој био владика Данило Крстић, потом отац Тадеј витовнички, па патријарх Павле по упокојењу оца Тадеја. Три духовна горостаса су руководила душу ове благочестиве хришћанке ка небу. Сматрам да јој је највећа врлина била што нико није ништа од ње могао чути лоше о другоме! Једном је пошла да ме посети док сам живео у селу Ракарима, и негде на сред села уједе је пас, ма изуједа сву. Возио сам је у болницу да прими тетанус и да је лече. Ни реч није рекла лоше за газду који је пса држао одвезаног да се шета по путу. Благодарила је Богу. Био сам тада млад, можда сам имао двадесет шест година, нисам то разумео. Био сам љут на тог власника пса, хтео сам да одем до њега, да га укорим,  тетка Вера ми је рекла:

-Немој оче тако, морамо праштати једни другима. Имала је љубав, љубав оствареног православца. Та љубав је свима све праштала и све волела.

А шта би тог петка, када дође тетка Вера у порту врујачку, сада ћу вам испричати. После поздрава са мајсторима, тетка Вера ме позва да насамо поразговарамо.

-Оче Ненаде, да ли има у овом крају црква брвнара, посвећена Мајци Божјој? – упита ме тетка Вера.

Мало размислих и одговорих јој да сам чуо једино у селу Планиници испод Равне Горе да има црква брвнара. Она одмах рече:

-Хајде да ме возите тамо.

-Али тетка Вера, није то близу имам обавеза. Како то одједном желите да идете тамо?

-Сањала сам је. У много лошем је стању. Кров се удубио, прозор разбијен, даске поиспадале, нема иконостас, поцепане завесе на дверима. Крпом прслом покривено јеванђеље на старом престолу.

Гледам у њу и не могу да верујем шта слушам. Да не знам колико нам је помогла и да је озбиљна особа рекао бих да заиста нисам у прилици да возим парохијане где год неко нешто сања. Тешко мени ако сваки сан овако проверавају.  Кажем јој:

-Тетка Вера, сан је лажа а Бог је истина!

-Тачно оче, али постоје и библијски сни и у житијама има светих примера. Знам ја да онај лукави обмањује људе у сну и на јави, знам да треба да будемо молитвеници а не сањалице како је говорио отац Тадеј, али ја желим да видим овај храм. Молила сам се дуго и тако одлучила. Учините ми – рече одлучно.

Шта сам могао, пристао сам. Рекох мајсторима да имам посла нека и да морам да идем. И пођосмо.

Онда се при поласку сетих да позовем свештеника из Планинице да ми одобри и да благослов да посетим храм у његовој парохији, будући да он живи у другом селу Горњем Лајковцу при храму светог Спиридона.  Позвао сам га и он ми даде благослов и рече да се јавим у продавницу пре храма да они позову црквењака Перу да нам храм отвори. Прашњавим сеоским путем после сат времена вожње дођосмо у село Планиницу. Лепо планинско село баш као што му је и име Планиница, са свих страна је покривено густом шумом, посебно од Маљена и Сувобора. Испред нашег видика појави се сеоска продавница. Свратих у продавницу. Поздравих радницу и љубазно ме отпоздрави, одмах се види да је гостољубив народ. Објасних јој да желимо видети цркву и она одмах позва црквењака Перу који рече да ће за пар минута бити код цркве. Упитах колико има још до цркве, продавачица ми рече стотинак метара одмах поред школе. Захвалих се, нешто купих, неки сок и наполитанку. заиста после стотинак метара угледасмо школу и поред малу цркву брвнару. Нисам могао да верујем, баш како је описала тетка Вера која се молила целим путем.

Стиже и црквењак Пера. Отвори цркву и уђосмо. Нека језа ми прође кроз тело, било је све као што ми је казивала тетка Вера. Потамнело, завесе висе на дверима старе, поцепане, у олтару заиста крпом покривено старо јеванђеље.

-Шта је ово брате Перо, има ли овде живих људи у селу? Кров ће да вам се сруши.

-Попе, то је што видиш. Ми пара немамо за обнову, ускоро ће и 100 година од када је црква пренета из Рибнице. Свештеник је млад, и онај храм светог Спиридона треба да се обнавља од земљотреса је напуко. Само чудом ово може да се Божјим обнови! – рече ми црквењак Пера и извади флашу ракије испод сточића где продаје свеће.

-Ајде попе попи, ваља се.

-Еј, Перо, Перо. Ваља се. Ајде онда испред цркве да наздравимо да Бог да обнову, не могу ракију пити у цркви.

Изађосмо. Прекрсти се Пера и отпи добар гутљај и даде мени. Прекрстих се и ја и попих.

-Ајде, ајде. Ваља се – добаци Пера.

-Знам да се ваља али возим брате Перо. Не смем више. Него има ли овде вољних да обнављају овај храм?

-Има – рече Пера, само треба покренути акцију.

У том изађе тетка Вера из храма и рече нам:

-Нађите неки метар па измерите завесе на олтару и на часној трапези платно и жртвенику. Нађе Пера метар и премерисмо.

-Е сада идемо у Ваљево да купимо платно за све ово, да кренемо од олтара обнову. Мени је Мајка Божја у сну открила овај храм и указала да жели да се обнови. Погледасмо се Пера и ја, он само цугну још један гутљај ракије и ништа не рече. Поздарвисмо се. Отишли смо у Ваљево. Код хотела Гранд нашли смо у једној продавници штофа где је радила из мог села сестра Јелена и за чудо, пурпурно црвеног платна  било је тачно колике су биле мере у центиметар.

Вратили смо се у Врујце јер увече сам петком служио акатист Мајци Божјој. После акатиста све сам ово испричао присутном народу. Онда су сви почели да се јављају да желе помоћи. Направили смо план ко ће шта да купи. Неко је купио нову кадионицу, други кандила, јеванђеље, путир и дискос и друге потребне црквене ствари и одежде. Једни су се јавили да поправе даске. Све смо то предали надлежном свештенику и договорили се да ће њих четворо префарбати лоше делове дрвета и очистити цео храм. Човек је био у чуду, а Пера црквењак се само крстио и по неки гутљај шљивовице попио. Ускоро је црква била много лепша. Али ту није крај…

Када су чули мештани за све ово од свештеника и Пере црквењака они су се ангажовали. Промењен је кров, Ћира познати домаћин из Мионице, даривао је цреп за целу цркву. Притекли су и други верници из Планинице и околних села. Промењена је даска, прозори. Из Врујаца смо им дали на коришћење иконостас који смо ми добили из старе буковичке цркве јер нисмо имали иконостас, тј.ништа нисмо имали када смо почињали обнову парохије у Врујцима, имали смо диван народ, а то је најбитније. Отац Стојан Барјактарвић из Немачке  послао нам је по Милици Марковић 50 икона старих и једно мало звоно од кило. Одежде и сасуде свете. Ми смо прелазећи у новосаграђени храм све ово набавили па смо братски дали цркви у Планиници шта им  је требало. Црква је од тог обичног петка, ако може бити уопште који петак и дан обичан, обнављала се и обновила се. Засијала је за стогодишњицу у новом благословеном руху.

Хаџи Вера се те године када је требала бити одликована од црквене управе у Планиници, упокојила у својој животној деветој деценији испунивши и  последњу земаљску мисију. Сахрањена је у порти храма свете великомученице Марине у Врујцима, поред мањег храма светог Јована Богослова који је лично од својих средстава саградила.

Верујем Небо је одликовало!

Написао: Прота Ненад Андрић, Ваљево

Насловна фотографија: Богородична брвнара после обнове захваљујући добротворки Вери Стевановић