Време господства и храбрости дубровачких Срба

Пише: Адвокат Предраг Савић                          

MatijaBan.jpg
Матија Бан

Срби римокатолици у граду под Срђем или дубровачки Срби готово да више не постоје! Тек понеки госпар попут  95-тогодишњег адвоката Миљенка Рељића, који има политички азил у далекој Аустралији. И данас се изјашњава као дубровачки Србин.

Књига, која управо улази у штампу, у издању Народне просвете  „Госпар Маро Грацић –  настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику“,  чији су аутори историчар Саша Недељковић и потписник ових редова, покушава да одгонетне најважније личности и организације из овог некад јаког, угледног и надасве родољубивог слободарског покрета!

Резултат слика за медо пуцић
Медо Пуцић

Дубровачки Срби сматрали су да је Дубровник “од памтивека имао српску мисао притајену у грудима. Све: историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.”

Медо Пуцић и Матија Бан били су први који су почетком четрдесетих година 19. века јавно истицали српство Дубровника и нема сумње да су њих двојица утемељивачи неформалног покрета Срба римокатолика. У чланку „Успомени Меда Пуцића, дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” истакнут је  значај овог изузетно значајног човека не само за дубровачке Србе католике: „Тај препород у српском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, … убрзо је захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства…”  У говору на сахрани Меда Пуцића Перо Будмани се заклео: “Кунем ти се да ћемо извршити до длаке твоју опоруку, што си нам у Поми оставио”.  У листу „Дубровник” број 48, из децемра 1937. године о добу српског заноса  у Дубровнику записано је:

Резултат слика за дубровачки срби у 19 веку
Смотра српског гимнастичког друштва „Душан Силни“

„Признавали су се Срби и држали се српства јер су у идеји српској спознали једну чисту и спасоносну идеју, која ће прије или послије тријумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника. У католичким Србима дубровачким Аустрија је спознала пионире идеје ослобођења међу сљедбеницима западне цркве, не само на дубровачком територију, него и у осталој Далмацији, Босни и Херцеговини, те Хрватској и Славонији, стога су њезине власти заједно са злогласним управљачем Босне и Херцеговине министром Венијамином Калајем све могуће радиле да их скрше и искоријене.”

Осамдесетих година 19. века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо, браћо, словинског синци племена”. О томе којим се средствима борила аустријска власт против Срба Дубровчана у листу „Дубровник”  истакнуто је: „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопште елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим средствима католичко српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на муслимане.”

Нико Велики Пуцић је 1860. године као посланик, према запсима Пере Будманија, захтевао за котаре дубровачки и которски одвојену скупштину. Дубровачки Срби католици су у својој „Изјави” из 1896. истакли да се Дубровник не може поистоветити са Далмацијом, па тако ни дубровачки Срби са далматинским. Са своје стране дубровачки аутономаши су истицали да је „Далмација једна реса, која нема вриједности ако није привезана на хаљину, а њена природна хаљина јест антички Илирик”.  Хрватска штампа оптуживала је дубровачке Србе за сарадњу са аутономашима. Одговарајући ,,Обзору” од 17. марта 1938. лист ,,Дубровник” истакао је: ,,Нека ,,Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, нијесу се осјећали Италијани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато нијесу ни били, нити су могли бити италијанске иредентисте, него су били противници уједињења Далмације (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маније која их у већем дијелу још ни данас није оставила, маније освајања и хрваћења, присвајања свега што није њихово, … што су постизали захваљујући бечкој влади и клерикализму, који су их подржавали.”

Дубровник  је  у  другој  половини 19. века био културни и привредни  центар приморских Срба. Образовани приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србију (Матија Бан, Медо Пуцић, др Валтазар Богишић, др Лазар Томановић, Марко Мурат). Један од првака Срба католика госпар Марин Папи из Комолца (Ријека дубровачка) пропутовао је у младости  више пута цијелу Црну Гору у друштву с руским књижевником Павлом Аполоновичем Ровинским. Године 1893. присуствовао је ободској прослави у Црној Гори. Др Лујо кнез Војновић примио  је 1896. понуђено  место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др Валтазара Богишића. На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику поручио му је  дубровачки  властелин Јеро Наталић: „Лујо, реци на Цетињу  да српска Атина поздравља српску Спарту”.

Кнез Никола поставио је 1901. др Игњата Бакотића за председника Врховног суда. Лујо кнез Војновић постао је 1899. црногорски министар правде. Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану, заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем, заступао је 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге југословенске”.

Срби Дубровчани били су присталице словинства па је у Дубровнику од 1878. до 1884.  излазио књижевни  часопис „Словинац“. Сарадници часописа „Словинац” били су: Матија Бан, Медо кнез Пуцић, Антун и Иво Казначић, Никша Гради, Луко Зоре, Перо Будмани, др Валтазар Богишић, дум Иван Стојановић, поп Пера Франасовић, Стијепо Кастрапели. У часопису су објављивали дубровачки бискуп Мате Водопић, Јосип Берса, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић, Вук Врчевић. Писац Иво Војновић израстао је из словинског културног круга.

У тадашњој Далмацији постојале су само четири приватне Српске фондационалне школе и то у Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику. Људевит Вуличевић описао је прилике у свом детињству: „Ја се лијепо спомињем да се је у Цавтату и у Дубровнику говорило за мојега дјетинства: „Што ће ти нашки ? … Ваља да научиш талијански и тудешки“. Ако не у свијем, јест доиста била у многијем онда оваква савјест“. Национални рад приморских Срба  одвијао се преко просветних и привредних друштава. Друштва су окупљала Србе католичке и православне вере. Српска друштва и установе у Дубровнику били су: Народна штионица основана 1863, Српско пјевачко друштво „Слога” основано 1874, Дубровачко радничко друштво основано 1874,  Дубровачка Грађанска Музика основана 1878. и Српска Дубровачка Штампарија основана 1892. Лист Српске  народне странке на приморју „Дубровник“ уређивао је од 1895. до своје смрти 1904. књижевник Антун  Фабрис. Лист је био утицајан у Дубровнику, Боки Которској и у Херцеговини.

Дубровачки Срби пружали су помоћ Херцеговцима приликом буне познате као Невесињска пушка 1875. Жене и деца устаника бежали су на дубровачко подручје. Избеглице су биле примљене у Жупи Дубровачкој. Том темом се посебно бавио проф др Милорад Вукановић. Његова истраживања доказују да су мештани  устаницима пружали исцрпну помоћ. Тачније, становници Далмације, Дубровника и Боке Которске основали су одборе за помоћ устаницима у Херцеговини. На челу одбора у Котору био је Ђорђе кнез Војновић, док је у  Дубровнику био Перо Чингрија. У Стону су били активни поп Перо Бачић и кнез Мариница Ђорђић, у Сланом Антун Милетић. У Макарској су били активни Марпурго Манђер и Кажимир Љубић. Због аустријске власти, одбори су радили тајно. Одбор у Дубровнику радио је на допремању помоћи устаницима.

На том послу били су ангажовани Божо Бошковић, Глигор Вукановић и Шпиро Берберовић. Дум Петар Франасовић упозоравао је да може доћи до преваре због наговарања устаника од стране европских влада преко њихових амбасадора да се приступи преговорима са турском влашћу. Залагао се за већу тајну помоћ устаницима у храни, наоружању, обући и одећи и сам се ангажовао да се помоћ у што већем обиму прикупи и тајно достави устаницима. Добровољцима су активисти из Дубровника обезбеђивали тајан пут до унапред договорених места на којима су их чекали устаници.

https://i1.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/dubrovnik-petrova-ulica.jpg?w=800Српско  братство,  основано у Сплиту 4. августа 1897. године,  уз присуство највиђенијих Срба Далмације, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији  и на политичкој основи. Циљ Српског братства био је: развијати и ширити напредак и просвету међу српским народом, а посебно на приморју у либералном духу, бранити српску народност у духу и смислу законом ујемчене равноправности и неговати вековна предања, обичаје и особине, које карактеришу српски народ, неговати народну душевну заједницу, на темељу народног права и слободне народне воље, искључујући историјска права, уколико се не слажу с народним правом.

Друштво ће се, ради постизања овога циља, бавити моралним и умним васпитањем српског народа, а посебно о васпитању са грађанског и политичког гледишта. Оно ће се старати о увођењу српског језика и ћирилице у школе и јавну управу, о оснивању школа, о питањима општинским, земаљским (привредним, трговачко-обртним), о економским потребама народним, о предлагању кандидата за царевинско веће, земаљски сабор, општинске управе и трговачко-обртничке коморе. У Управном одбору били су: председник др Игњат Бакотић, потпредседници Јосо витез Кулишић и др Душан Баљак.  Аустријске  власти  су  Српско  братство  распустиле крајем јула 1899.

Златне године дубровачких Срба који су дали велики доринос борби за уједињење и  ослобођење, биле оне у  првим годинама наредног века. И поред силних прогона аустријсњких власти дубровачки Срби оставиће битне трагове захвалјући својим  часопписма „Дубровник“ и „Срч“, Матици Српсоју Дубровнику“ … Имали су своја бојна  културна и спортска удржења и организације, о чему ћемо опширније писати  у следећем наставку.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *