Верска настава у државама Европске уније

Пише: Бранислав Ђукарић

Уколико желимо да систематизујемо постојећу разноликост вјерске наставе у јавним школама земаља Европске уније и изван ње, углавном можемо уочити њена три основна типа:

-Конфесионална вјерска настава: Правни носилац је држава, односно државно призната црква или друга вјерска заједница. Вјерске заједнице су углавном надлежне за израду наставних планова, припрему наставних материјла и средстава, избор и дефинисање наставних садражаја, као и избор и постављење наставног кадра. Вјеронаука се нуди као изборно-обавезни или изборни предмет са могућношћу избора алтернативног наставног предмета, рјеђе као искључиво обавезан предмет. Стручне и наставне квалификације стичу се кроз студије теологије, религијске педагогије и религијске дидактике;

-Конфесионално-некофесионална настава: То је кооперативни модел вјерске наставе између надлежне цркве, односно вјерске заједнице и државе. Настава се дефинише као изборно-обавезни предмет са алтернативама и могућностима избора; и
-Научно-религијска настава или наука о религији: Надлежне су искључиво државне институције. Настава је углавном обавезна за све ученика. Стручне и наставне квалификације стичу се кроз студије науке о религији, науке о васпитању и опште педагогије.

Уопште гледано, конфесионална вјерска настава посједује статус једног обавезног, изборног или изборно-обавезног предмета са могућношћу избора између различитих предмета, а неконфесионална је претежно обавезан наставни предмет интегрисан у опште образовне предмете и обавезан је за све ученике без обзира на њихову вјерску, етничку и култоролошку припадност.
У многим државама под конфесионалном вјерском наставом не подразумијева се више манифестација само једне већинске религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности и индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на наставни садржај и унутрашњу организацију вјерске наставе, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела наставе. Религијска слобода избора остварује се кроз право избора родитеља, односно дјеце након постизања законом одређеног степена њихове зрелости.

Унутар ова три основна модела вјерске наставе постоји и читав низ варијанти и разлика. Тако је у конфесионалној вјерској настави класични облик наставе у већој или мањој мјери наглашен. С друге стране, конфесионални тип наставе у једној држави може да има и сасвим друго значење (Италија и Грчка) или се упоредо појављују и два различита типа (Швајцарска) или се пак долази и до различитог разумијевања наставе (нпр. између Католичке и Евангелистичке цркве).

Уколико желимо да процентуално видимо заступљеност поменутих модела наставе у земљама Европске уније, онда у двије трећине земаља преовладава конфесионални тип наставе, а ако посматрамо и државе изван Европске заједнице овакав процентуални однос суштински се неће много измијенити. Конфесионални тип наставе, донекле овисан од постојећих друштвених и културно-историјских прилика као и етничких, језичких и вјерских традиција, преовладава у: Белгији, Ирској, Шпанији, Португалији, Италији, Малти, Пољској, Литванији, Финској, Њемачкој, Аустрији, Швајцарској (дјелимично), Чешкој, Словачкој, Румунији, Мађарској, Бугарској, Грчкој, Кипру, Хрватској, код нас у Србији, Босни и Херцеговини.

Неконфесионални тип наставе заступљен је у: Исланду, Шведској, Норвешкој, Енглеској, Шкотској, Холандији, Естонији, Швајцарској (дјелимично). Овај модел наставе заступљен је у широком спектру различитих форми наставе од научно-религијских па преко опште хришћанских и мултирелигијских до интерконфесионалних и међурелигијских варијанти.

Сви ови модели настали су у различитим историјским околностима, специфичним друштвеним и политичким приликама. Дакле, сваки за себе везује свој специфичан развој у контексту различитих историјских, политичких, религијских, социјалних, образовних и државно-правних фактора друштва.

Насловна фотографија: Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј приликом посјете Канцеларији за вјерску наставу новембра 2013. у Бечу

*Аутор је инспектор за православну веронауку у Аустрији

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.