Kap veselja!

MOJ POGLED IZ DABLINA

Piše: Miroslav Žakula 

Jedan moj drugar juče mi je poslao poruku: „Napiši lepu priču, ali istinitu!“

U poslednje vreme često pričam o zekama koje pričaju, o svitcima koji vode ljubav, šumarima koji sve to gledaju.

Mogao bi istinito da pišem mnogo dugo, satima, bez prestanka.

Mogao bi pisati o sinu kojeg nisam video šest godina.

Mogao bi pisati o dve humke na istočnoj strani Rajske planine.

Mogao bi pisati o svakodnevnim dramama mladih ljudi koji tek prevalivši dvadesetu preuzeše ulogu glave porodice. Te mlade ljude srećem na poslu. Poreklom su iz naših krajeva, bivše Juge. Ima tu i smrti najrodjenijih i teških bolesti.

Mogao bi prijatelju o tome pisati.

Prosle godine negde u ovo vreme imao sam koronu. Temperatura od 39 stepeni lomila me danima. Nisam pisao direkno da je imam već o nebeskim kočijama koje sam jasno par puta video i tada sam počeo da pišem bajke i basne. Svima nama pre svega treba optimizma u ova teška vremena.

Grad u kojem trenutno živim je bio veseo i drag grad. Veliki broj turista, pabova i uličnih svirača… Pravili su karnevalsku atmosveru svakoga dana. U Dablinu nije bilo turističke sezone, preko cele godine dolazili su turisti. Svaki dan prodjem pored divne crkve svetoga Petra. Malo kada da ovih dana ne vidim ljude sa maskama u dvorištu crkve, mrtvačka kola pored njih. I u Irskoj se umire više nego pre.

A kada dodje neka istinita priča koju vidim i čujem i ona bude vesela i draga uhvatim se za nju kao za voljenu osobu. I odmah je napišem. U nedostatku veselih dešavanja pišem često o lepim prošlim vremenima. Ponekad i o životinjama koje pričaju i vole se. Veličajući ljubav i pišući o njoj ne samo vama već i sebi prizivam dobre vetrove da nam daju snagu za nova iskušenja. Neka vam novi dan, današnji ponedeljak donese bar kap veselja.

Od srca, od Žaka!