Велики писац ктитор цркве у завичају

Пише: Мира Којић

У порти цркве Светог Николе на брду Камаљ у Ивановцима код Љига, поводом црквене славе  Малог Никољдана, у народу познатог као летњи Свети Никола, окупили су се овог 22. маја по шеснаести пут мештани и гости. Песник и академик Милосав Тешић, уредник Речника српског књижевног и народног језика, уместо беседе прочитао је своју песму Плава гробница – Видо.

Ученици основне и средње школе из Љига  читали су Тешићеву поезију, а програм се завршио уз звуке виолине ученица Музичке школе „Марко Тајчевић“ из Лазаревца. Окупљање код цркве у Ивановцима било је у организацији старешине љишке цркве, протојереја Светолика Марковића и житеља овог села.

У овом крају је познато, али шира јавност у Србији не зна да је ктитор ове цркве познати и признати срспки писац и преводилац Милован Данојлић, који три и по деценије живи у француском Поатјеу, али који везу са родним крајем није губио, напротив, завичај је присутан у његовим романима, есејима и песмама. Данас је брдо Камаљ место окупљања песника и писаца и љубитеља лепе песничке и књижевне речи.

Милован Данојлић родио се пре 82 годинe, у скромној породици Данојлића у Ивановцима код Љига. После четвороразредне школе у родном селу, преко ниже гимназије у Љигу, стигао је као шеснаестогодишњак у Београд. Школовао се радећи, најпре као продавац новина, а понешто би и написао за новине. Још у Љигу је писао песме, а његов таленат  за поезију није препознао професор српског језика, већ, парадоксално, професор математике.

Књижевни живот Милована Данојлића траје више од 60 година, а песме је објављивао у часописима и пре појаве прве збирке песама „Урођенички псалми“ 1957. Бранко Миљковић је тврдио да је  Данојлић „најнеспокојнији и најталентовани песник у својој генерацији“.

Написао је више од 70 књига пoезије и прозе. Најпознатије Данојлићеве песничке збирке су: Како спавају трамваји, Ограда на крају Београда, Родна година, Како живи пољски миш, Песме за врло паметну децу, Велика пијаца.

Међу романима издвајамо – Змијин свлак, Година пролази кроз авлију, Балада о сиромаштву, Место рођења, Ослободиоци и издајници, Добро јесте живети.

Објавио је и већи број књига превода, односно препева познатих песника, међу којима су Бродски, Јејтс и Бодлер. Нису га мимоишла ни признања: НИН-ова награда за „Ослободиоце и издајнике“ 1998. године, Октобарска награда Београда, Награда Бранко Ћопић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Жичка хрисовуља, Извиискра Његошева, Виталова награда „Златни сунцокрет“… низала су се књижевна признања, сакупио је више од тридесет.

Милован Данојлић од 1984. године живи у Поатјеу, Француска, где је једно време радио као лектор. Још 2000. године изабран је за инострaног члана Српске академије наука и уметности. У новембру 2015, постао је дописни члан САНУ, а крајем прошле године изабран је за редовног члана. Приступну беседу „За толеранцију“,  одржао је 15. маја ове године.

Истога дана беседе су одржали Горан Петровић и Злата Бојовић, такође новоизабрани редовни чланови САНУ, Одељења књижевности и језика. Беседе академика представљају, како је казао председник САНУ Владимир Костић, „драгоцене трагове стваралаштва појединаца, али и читавих струка.“

Занимљиво је историјско подсећање да је у Српској краљевској академији за сваког члана одређиван посебан дан за приступну беседу. Чланови СКА који су живели изван Србије слали су изјаве о сагласности. Никола Тесла је том приликом написао: „Ваш јучерашњи телеграм донео ми је вест да сте ме примили у ваше неумрло друштво као правог члана. То је ретка и велика част коју дубоко осећам и потпуно ценим и примам с поносом и захвалности у нади да ће се током времена сматрати боље заслужена.“

У разговору за једне новине, на питање које књиге би понео на пусто острво, Данојлић је рекао: „Од књига би добро било имати Свето писмо, Паскалове „Мисли“, једну Антологију наших јуначких песама, нешто од Андрића – оно што и иначе често читам у туђем свету, да не заборавим ко сам и одакле сам“.