Тома је своје своје сузе ковао у мега хотове

Пише: Мишо Вујовић

Одгледах, напокон, Тому. Добих књигу. О Томи. Леп гест! Увек су успомене умивене, а саме по себи су свечаније, што им даје предност избора угла из кога ће наступити?! Филм је динамичан, готово фуриозан, силовит и спонтан, тужан и срећан, пун примера праштања, давања и осаме. Увек у епицентру збивања, у гротлу естраде али усамљен у својим честим тражењима и коцкарским вађењима.

Ништа ново. Тражио се. Тражио је себе, бежећи од себе, боље рећи, живео је на мах.

Али, не и на финту. Он није знао на блеф да заигра. Мало је ко попут дечака из села Печењевци, умео да пати, песмом до крвавих суза, трезнећи се болом од бола. К’о ход по бодљикавој жици.

Као Тома. Тешко да је, неко био искренији према ономе што је стварао, као Тома. Зато га, данас, воле и они који га нису упамтили. Али га осећају и на даљину.

А он, сам, је Епоха!

Све што је могло да се преточи у стих и претвори у ноте постало је хит. А уствари је он био хит.

Лепиле су му се емоције за стихове. И тако слепљене постајале неотуђиво његове. И по њему препознатљиве и када их други изводе.

Та патња се, код тих песама, осећа. Нису могли тако јако да ударају колико је он могао да прима ударце. А умео је, мајсторски и да се самоповређује.

Готово нико му није видао ране. Показао би их, тек када би се закориле и зарасле у опомињуће ожиљке. И те посекотине су биле живописније код Томе, у односу на друге људе. Свака бора, сваки ожиљак пробудио би се неким топлим стихом.

Живео је за сваку риму. Пуним плућима им је удахњивао дамаре живота, док се његов лагано гасио под силним теретом свега што га није мимоишло. А он је ипак живео, трчећи, за публику, свој почасни круг.

Не да би чамуњао већ да би летео. Свестан чаме која је одавно зачамила, управо се животом лечио од чамовања.

У овом зверињаку изубијаних успомена нашло се све осим изгубљене Томине душе.

Аутентични Тома у насловној улози, бриљантна глума и неубедљиви статисти. Као што су његове песме жанровски неопредељиве, ту има свега, удробљеног, тако и филмски Тома пулсира сличном енергијом каква је красила оригиналног јунака.

Оно што је евидентно, аутор је успео да нас проведе кроз мапе Томине душе, али и кроз менталне рупе нашег времена.

Са дна живота досезао је до врхова уметности, оплемењујући своје немире трепаравим гласом праштања и љубави.

Замишљам га у некој крчми препуној дима и зноја, са расплетеним плетеницама лепе циганке: ”…еј циганко моја ја сам ноћас тужан, запевај ми једну па ми ране лечи…”, јеца Томин баршунасти тенор.., дубоко у недрима Шутке, где је био радо виђен гост и домаћин…

Пева, смеје се и плаче човек који је своје сузе ковао у мега хитове, ванвременске, какав је и сам био.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.