Vatromet na dočeku

PISMA IZ ŠVEDSKE

Piše: Goran Malbaša

U početku beše „klik“. I ”klik” beše na Fejsbuku. I Fejsbuk beše jer beše dosadno. Sećam se, bila je sreda – jedanaestog dana meseca decembra, leta Gospodnjeg 2013. I bilo je veče, ušuškano između sumraka i noći, prohladno i mokro, ogrnuto svim čarolijama pozne šumadijske jeseni. Rekla je da se zove Ivana i da živi u Švedskoj. Otišli smo na chat…Nekoliko meseci kasnije stajao sam na terminalu aerodroma „Nikola Tesla“ u Beogradu čekajući Norwegian-ov let DY4342 za Štokholm.

U koferu sam imao nekoliko svojih knjiga a u džepu Ivaninu adresu. Dobro, i flašu domaće prepečenice u ručnom prtljagu, koju će savesni carinski službenik uskoro zapleniti. Po propisu. Zahvaljujući opsesivnoj i neobjašnjivoj, genetski i iskustveno neuzrokovanoj pasiji prema avionima, detaljno sam se informisao o Boingu 737-800 i detaljima leta. Gutao sam stručne tekstove koji su pisali o sistemu za otklanjanje leda sa krila ove letelice ili polugama za pokretanje zakrilaca. Gomila znanja koja mi, verovatno, nikada neće trebati. Folder „razno“ u mojoj glavi je nabubrio do pucanja…

Let, iako sa pola sata kašnjenja, je bio prijatan. Simpatične skandinavske stjuardese su se prefesionalno pobrinule za to, kao i moj saputnik na ovom letu – Esad iz Bosne, čija je životna priča više ličila na scenario za dobar triler nego na proživljenu ljudsku sudbinu. Čak su i uobičajene turbulencije izostale a sletanje je bilo meko. Kada početkom juna, predveče, letite iz Srbije ka severu, onda niti dan jenjava do kraja niti noć sasvim pada.

Mračno južno nebo za vama kao da vas prati, ali ne sustiže, a severno ispred vas je svetlo, ali nedostižno, neprestano beži i uzmiče. Kao da su se večni rivali – svetlo i tama umorili i sklopili primirje, pa umesto da se smenjuju i pojedinačno gospodare, svetle ili tamuju, oni zajedno tinjaju nebeskim svodom. Divno predveče koje me je oko dvadeset časova ispratilo iz Beograda, zacementiralo je svoju nebesku nijansu i isto takvo me dočekalo u Štokhomu dva sata kasnije – vremenu kada je nad Srbijom uveliko trajala noć.

Čim smo ušli u švedski vazdušni prostor primetio sam nešto neobično – vatromet. Nema, naravno, ničeg neobičnog u vatrometu kada se posmatra sa zemlje, ali kada se prizor doživljava iz ptičje perspektive, svakako da zaslužuje taj epitet. Požurio sam da fotografišem ovaj nesvakidašnji trenutak, a onda spazih da je nebo ispod mene zapaljeno još desetinama sličnih nebeskih svetiljki. Vatrometi, na desetine njih, poput rascvetale livade… Gorelo je švedsko nebo hiljadama crvenih, plavih, žutih, zelenih, narandžastih, ljubičastih, zlatnih
i srebrnih iskri, veselo slaveći život svojim nebeskom plesom koji se u slapovima prosipao po zemlji.

Ispada da me je Kraljevina Švedska dočekala s vatrometom. Kasnije sam saznao da toga dana (6. jun) Šveđani slave Nacionalni dan – praznik kada je Gustav Vasa I, 6. juna 1523. godine proglašen prvim švedskim kraljem, nakon što je odneo pobedu nad Kalmarskom unijom i oslobodio Švedsku od Danske.