Србија је усамљено острво у океану НАТО
Пише: Душан Марић
Мало, мало па патриоти и „патриоти“, већина због идеала, организатори зато што су плаћени да то раде, митингују у Београду и запаљивим говорима позивају народ у рат за Косово и Метохију. Бусају се у груди јуначке, грме у мегафон и хушкају на борбу. До последњег туђег сина. Своје или немају или би их на време склонили из Србије. А већина њих, или не зна где су Будисавци, Клина, Дечани и Девич или су тамо последњи пут били још у време Фадиља Хоџе.
Има ли Србина којем срце не заигра кад замисли српску војску како незадрживо надире ка Проклетијама и на Газиместану, Чакору или над Призреном развија српски барјак? Ако има, тај и није Србин. Али рат је велико зло. У рату људи гину. Нечија деца. Нечији очеви, нечији синови јединци. Остају тешки инвалиди. Села и градови нестају у пламену. И рат треба избећи. Док је то год могуће. Посебно ако и ћорав види да се тај рат не може добити.
А Србија сада не би могла да добије рат за КиМ. Ко не разуме зашто, довољно је да погледа географску карту. Србија је усамљено острво у океану НАТО. Русија, једина која би у том рату Србији можда притекла у помоћ, је далеко три хиљаде километара. И мало би могла да помогне. Чак и да није до гуше у проблемима због рата у Украјини.
Хрватска је у НАТО пакту. БиХ није али је НАТО у њој. Црна Гора је члан западне војне алијансе. Као што су то и Албанија, Македонија, Бугарска, Румунија и Мађарска. Практично око нас је обруч. И не дао бог да тај обруч почне да се стеже ни економским мерама, а камоли тенковима и топовима.
Захваљујући паметној међународној политици председника Вучића, сада са већином суседних земаља имамо добре односе. Али кад би било стани-пани, кад би дошло до рата, свака од њих би пре покварила те односе са Србијом него са Америком, Енглеском, Француском, Немачком…Неке од њих би одбиле да учествују у агресији на Србију, можда не би дозволиле ни прелет НАТО бомбардера али не би дозволиле ни прелет руских авиона. Чак и ако би они полетели Србији у помоћ.
Наравно, не треба се предати, не треба дизати руке од КиМ. Треба се борити. Али хладне главе. Политички и дипломатски. До крајњих граница. А ако сила и неправда победе (а зар сила и неправда већ нису победиле и не држе стварну власт на Косову?) бити стрпљив. Чувати народ. Економски развијати државу. Па ако се питање окупиране српске покрајине не буде могло решавати другачије него ратом, у тај рат ући кад нама буде одговарало. Кад буду постојале шансе да у том рату не изгубимо.
За оне који и даље не разумеју, неколико подсећања. НАТО чланице имају више војника него Србија становника. Више тенкова и авиона него Србија војника. И војни буџет 1.000 пута већи од буџета Србије. У рату са таквом силом ми имамо само једну могућност: да јуначки изгинемо. Да упропастимо своју земљу и будућност српског народа.
