Vaskrs u zatvoru

Piše: Mihailo Ješić

Priča je od pre nekih 35 godina, u vremenu kada se Uskrs nije smeo javno slaviti. A mi, mladi novinari i sekretari „Večernjih novosti“ baš hteli da ga proslavimo. Bora Medjedović, Dugi Stanković, Čupko Petrović i ja krenemo posle posla u „Gradsku kafanu“ na Trgu republike. Svirali narodnjaci, pevala Vera Matović, a mi pred praznik dobili dobar višak. Idealni uslovi za dobru pijanku.

I sve je bilo idealno dok nismo popili previše. Onda smo Medjed i ja krenuli od stola do stola u prepunoj kafani i počeli gostima, koje nismo ni znali, da poručujemo pić. Nekom flašu vina, nekom flašu rakije, gajbu piva… Narod je oduševljeno pozdravljao taj nas gest, a mi onda kod Vere Matović i muzike. Damo im brdo para da bez prestanka pevaju njen tadašnji hit „Hajde, hajde milovanje moje“. I krenu milovanje bez prestanka, u sali lom, ali….

Dodje upravnik kafane i naredi muzici da promeni repertoar. Mi se pobunimo, izbi žešća svadja i upravnik pozva miliciju. Dodjose dva mladja predstavnika narodne vlasti i počeše da zavode red. Medjedovića i mene uvedoše u kuhinju i poče obrada pendrecima. Zapretiše i da ćemo Uskrs slaviti u zatvoru. Bili smo pijani pa nije ni bolelo. U nekom trenutku udjoše i naše kolege sa kojima smo došli, Dugi i Čupko, i narediše policiji da i njih tuku jer smo bili jedna ekipa. Dva pripravnika se nadjoše u čudu, ostaviše pendreke i pokupiše nam svima lične karte, sa porukom da ih sutra sa prijavom možemo podici u tadašnjoj Ulici 29.novembra, sada Despota Stefana, u Gradskom SUP.

Sutradan Bora Medjed i ja odemo do Tome Milinovića, glavnog urednika Novosti, objasnimo mu ceo dogadjaj i predložimo plan za rešenje krize. Posto je i Toma voleo da popije, a nas dvojicu je posebno voleo, dao nam .je odrešene ruke.

„Operacija osveta“ je počela odmah. Bora je otišao kod Krste Crnčevića, upravnika „Tri grozda“ kome je „Gradska kafana“ pripadala. Ispričao mu je kako je upravnik pozvao policiju i dozvolio da nas tuku u kuhinji. Krsto je odmah pozvao upravnika, rekao mu da pokupi lične stvari iz objekta i da se popodne javi u direkciju, jer se u nekom bifeu u Visnjičkoj banji ukazalo slobodno mesto konobara i da će tamo nastaviti karijeru.

Ja sam, pak, otišao u Gradski SUP, kod svog prijatelja Voje Ilića, koji je obožavao novinare i ispričao mu ceo dogadjaj. I on je voleo kapljicu, a posebno pesmu „Milovanje moje“, pa je adekvatno reagovao. Umesto centrom grada, mladi milicionar je sutradan patrolirao u – Surčinu.   Slučaj je hteo da ga to popodne sretnem u gradu. Prepoznao me, ljubazno se javio i izvinuo za preteranu upotrebu sile. Bio je iz Borče, bio je mlad, pa mi bi žao. Posle nekoliko meseci molio sam Voju da ga vrati iz Surčina, što je i uradio, a ovaj je kasnije dogurao do jednog od prvih policajaca Beograda. Nažalost, početkom ovog veka je ubijen.

Danas je Uskrs, nema „Gradske kafane“, nema većine aktera tog dogadjaja, ali nema ni novinara koji piju, niti bi se za živu glavu suprotstavili policiji. A ni „Vecernje novosti“ ne bi stale iza svojih novinara u sličnoj situaciji.

Hristos vaskrse!