Српски Валтер Скот и ћирилица

Пише: Огњен Војводић

На данашњи дан 1780. године рођен је Милован Видаковић, први популарни и најчитанији српски романописац свог времена. Видаковић је међу српским књижевницима и читаоцима називн „српским Валтером Скотом“.

Опис фотографије није доступан.Милован Видаковић је био филолог који се залагао за ослобађање српског језика од турских и њемачких ријечи, јер је српски језик под петовјековном османском окупацијом попримио много турских ријечи, а српски народ под аустроугарском окупацијом много њемачких и латинских ријечи, због чега је било потребно ослобађати језик од наметнутих страних ријечи и враћати у живот потиснуте српске и словенске ријечи.

Зато је Милован Видаковић био противник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа, којом је српски језик упрошћаван и примитивизован, кодификован као крајње колоквијалан говор, одвајан од српског култивисаног књижевног језика. Такође, аустрославистичком реформом, ткз. Караџићевом, из српског су уклањане словенске ријечи, српски језик је одвајан од словенске основе језика, првенствено од руског језика и писма као највећег словенског језика православне писмености, а у српски језик програмски уношени турцизми и туђице других језика.

Опис фотографије није доступан.Милован Видаковић је био подржан од оснивача Славистике филолога Јозефа Добровског у коришћењу средњег слога, јер је Добровски сматрао да Срби заслужују култивисан књижевни језик, а не свођење српског стандарда на прости говор и дијалекат. Подржан од Добровског Видаковић је написао словенску граматику коју је завршио почетком 1817. године. Поштовао је предање ћириличне писмености и био против аустрославистичке реформе српског писма, којом је српско сложено ћирилично писмо сведено на гласовни прости правопис, на сурогат ћирилице.

Простом српском ћилицом српски језик је припајан српско-хрватском југословенском језичком јединству латинске писмености, и увођен у процес преименовања српског језика. Зато је аустрославистичка пропаганда нападала Милована Видаковића преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије, као што су били Караџић и Даничић.

Популарна и позната је у историји српске књижевности полемика Караџића и Видаковића, започета Караџићевом негативном критиком Видаковићевих романа: простачким исмијавањем сцена из романа, занемаривањем контекста, смисла и слободе умјетничког дјела, и уопште романа као књижевне форме.

Заправо, разлог Караџићевог напада је било Видаковићево залагање за цјеловити ћирилични правопис и књижевни језик, којима је српски народ био везан са православним предањем писмености и писмима православних народа, и био дио културе и континуитета књижевних језика православних словена, првенсвено са највећим словенским православним народом – руском царевином и црквом.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.