Докази о српским црквама у Боки 1913. године

Пише: Никола Милованчев

Код доказивања историјског битисања Српско-православне цркве у Боки Которској, драгоцјене доказе пружа бокељска штампа из периода до Првог свјетског рата, па ћемо изнијети један примјер о томе.

Oве календаре уређивао је архимандрит Дионисије Миковић (Челобрдо, над манастиром Прасквица, 1861 – манастир Дуљево, 1942) – марљиви историчар, национални и културни радник, дугогодишњи игуман манастира Светог Ђорђа у Бањи код Рисна.

Игуман Дионисије био је православни духовник широких погледа и врло отворен према нашој браћи католичке вјере, па су у календарима Бока сарађивали и неки од познатих култуних прегаоца међу Србима католицима. Од њих ћемо споменути: историчара и географа, професора дубровачке гимназије Антуна Вучетића; дубровачког књижевника, етнографа и историчара Вида Вулетића Вукасовића, и тада познатог српског пјесника Мила Јововића, родом из српске католичке породице Јововић из Бара.

Исказивање националног карактера српско-православне цркве у Боки показаћемо на примјеру шестог (задњег) годишта тог календара, за 1914. годину.

Календар Бока доносио је у уводном дијелу, да би се показало којој, односно чијој цркви, Бококоторска епархија припада, попис под називом „Српски светитељи“. Наведимо неке од наших, уз светог Саву (као завјетног светитеља и заштитника Бококоторске епархије), у календару за 1914. споменутих светитеља: св. Прохор Пчињски и преп. Гаврило Лесновски; св. Јоаникије Црнорјечки; св. Василије Острошки; св. Стефан игуман Пиперски; св. Јован Владимир, краљ Зете и Подгорја; св. цар Лазар; св. Климент епископ Велички; св. Стефан Штиљановић кнез паштровски, деспот српски; света Петка – Параскева; св. Петар Петровић – Његуш, митрополит; св. Иларион епископ; св. Милутин – Стефан краљ; св. краљ Стеван Дечански; св. Стефан – Урош цар; св. Јован деспот, и други.

Национална припадност цркве означавана је више пута у сваком годишту календара. Тако је Дионисије Миковић учинио и у календару Бока за 1914, код потписа своје пјесме „Богу“, коју је потписао псеудонимом „Српски Родољуб“ и наводом да је пјесма спјевана „У Српско-правосл. Манастиру Св. Ђорђа у Рисну. На Ђурђев-дан 1913“.

У заносу након побједе над Турцима у Балканском рату, Д. Миковић у тој пјесми пјева (на стр. 2):

„Слава Теби Боже услишања,
Рад’ свршетка српског робовања!“

Тако се дакле пјевало у Боки, у српско-православном манастиру у Бањи, под аустријском влашћу, 1913. године. Народ Боке је знао да је свој на своме, па се ни игуман Миковић није много устручавао да сакрије своје, и своје пастве осјећаје.

Чија је 1913. била православна црква у Боки Которској показује већ и сам наслов чланка на 64. страни календара Бока за 1914: „Покретачи Српско-православног Бококоторског владичанства“. Назив „Српско-православно Бококоторско владичанство“ записао је уредник Дионисије Миковић.

С обзиром да је он био архимандрит и игуман у том владичанству, може се вјеровати, да је знао које вјере су и он, и исвештенство, и вјерни народ, и епархија.

Након једног вијека појављују се тврдње да Српско православно Бококоторско владичанство није било српско; колико су ти наводи истинити може да закључи свако, коме је од Бога дата могућност здравог психичког расуђивања.

Ради потпунијег информисања данашњег читаоца, доносимо почетак чланка „Покретачи Српско-православног Бококоторског владичанства“:

„Од колике су користи Српска владичанства довољни је доказ: што су она била прва и главна брига Св. О. Сави Немањићу, па их је устанављао по свијем странама драгосног Српства а сљедовали му и сљедују побожни и напредни владари.

Српска црква дијелила је судбину свог народа, па је и Бока, као саставни дио Зетске епископије установљене Св. Савом, а цар Душаном на митрополију подигнуте с народом пријешла кроз огањ и воду, док се је најпотла стасала у кнез Ивановој задужбини под Орловим кршом.

Она у побожним и родољубивим врлинама сјаји с поља Цетиња све од 1484. г. Али Боку, њезин саставни дио, одцијепљује од ње Наполеон I. указом 19. септембра 1808. год. А коначно је подпала под далматинску епархију 1814. год.“.

Дакле, да резимирамо: Српска црква, у њој српски народ у Боки, и у Зетској епископији са Србином Светим Савом као њеним оснивачем, и српски цар Душан, који је ту епископију подигао у ранг митрополије.

А да су таква иста национална осјећања владала не само у Боки, већ и у Црној Гори тога доба, свједочи још једна пјесма, објављена у истом календару, на страни 2: „Пред ћивотом Св. Петра Цетињскога“ аутора Ђура Шпадијера.

Данас мало познати, у заборав гурнути великан црногорске педагогије, Ђуро Шпадијер (1871-1953), аутор уџбеника геометрије и српске граматике за основне школе у Црној Гори, покретач првог педагошког часописа у Црној Гори (Учитељски лист, 1905. године), бавио се наиме и књижевним радом.

Преносимо трећу и четврту строфу пјесме Ђ. Шпадијера, посвећене Св. Петру Цетињском:
„…
Молитва твоја небу је драга,
Чује је оно, очински прима;
Кријепости сипље силно, да блага
Са душе чаму паклену снима,
Видимо свијет, ко неба рај,
Видимо људе и сунца сјај.

Не престај молбе небу носити:
Патисмо јадни! Сјећај се Срба,
Љути вал на вал тешко га хита;
Ах, суха му би, предрета грба
И гледа свијет ко паклен вај,
И виђе мучен ускрсни рај!“

Тако је српском светитељу Св. Петру Цетињском пјевао, у календару Бока, прије више од једног вијека, српски књижевник и педагог Ђуро Шпадијер, родом из Доњег краја, покрај Цетиња.

Заслужио је Ђуро Шпадијер свакако и монографију, и споменик на Цетињу; на сву срећу, објављена је барем библиорафија његових радова (Др. Душан Мартиновић, Портрети II, Цетиње 1987, стр. 119-129).