Умро лекар српске душе
Рођен је 1924. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а затим је специјализовао неуропсихијатрију, док је психотерапију специјализовао у Швајцарској, Немачкој и Француској.
Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је Пасторалну психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.
Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а повремено је држао предавања у Београду и широм Србије.
Био је члан Удружења књижевника Србије, Медицинске академије и САНУ. Написао је 32 књиге. Много пута је награђиван. Тако је прошле године постао добитник почасне дипломе „Народни учитељ“, Факултета педагошких наука у Јагодини, која се додељује „за посебан допринос развоју образовања и афирмацији факултета“. Исте године, заједно са Миланом Плетелом, добио је Велику повељу „Бранковог кола“ за „непрекинуту и узвишену сарадњу“ током протекле три деценије, како је тада наведено у саопштењу „Бранковог кола“. Награда за животно дело „Доситеј Обрадовић“ уручена је Јеротићу 2014. године у Народном позоришту у Београду.
О браку и деци
„Деца не учвршћују брак. Тамо где је добар брак, може постати још бољи са децом. Тамо где није добар, постаје још гори. Стабилни бракови су стабилни, без обзира на то колико деце има. Значи, дете је управо онакво какав је брак.“Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине“.
О љубави
„Имамо духовну љубав, интелектуалну, емотивну и физичку. Нећу да рангирам, свака од тих љубави је битна. Четири компоненте никад нису задовољене јер идеалног брака нема. Нека буду две, и код једног и код другог… Не знам које… Свака је значајна.“
„Три најчешћа облика љубави су: љубав према родитељима, љубав према деци, љубав према партнеру. Наравно, постоји љубав према Богу. Љубав према отаџбини, професији… Прва је љубав према партнеру, друга према детету, трећа према родитељима. А како? Библија: И одвојићеш се од оца свога и мајке своје, и прилепићеш се жени својој, и бићете једно тело…“.
О лекарима и пацијентима
„Човек је биће сумње и поверења и стално се развија, па тако и ми лекари морамо да учимо да будемо обдарени емпатијом. Бољи смо лекари када нам је стало до пацијената. Човек је леп када има лепу реч за друге, а емпатија је важна и лековита, о томе нема спора. Утицај средине је веома битан, а лекари и медицинске сестре имају важан утицај на децу“.
„И после свих овде, на брзину набројаних ‘погледа мушкарца на жену’, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа”.
Писао је у тој књизи да сурови бирократски начин опхођења људи у заједници рађа несигурност и забринутост.
„Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно и то: Или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести“, написао је Јеротић.
О искушењу написао је да је оно увек присутно у човеку и то „у дубинама његовог непрегледног, несавесног живота“. О историји каже да је узалуд покушавао да продре у „мистерију“ њеног „смисла“. Додаје да у њој све изгледа „збркано, нелогично и случајно“.
