Умро лекар српске душе

У 95. години живота напустио нас је академик Владета Јеротић, крако је на Фејсбук налогу објавила задужбина која носи његово име и чији је оснивач. Такође је саопштено да ће на вечни починак бити испраћен на београдском Новом гробљу у четвртак, 6. септембра 2018. године, а пре тога у цркви Св. Николе служиће се опело.
Јеротић је био истакнути српски неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и академик САНУ, а пре свега велики, мудар човек, лекар српске душе, васпитач деце и одраслих, које је знао да ослободи окова животних предрасуда.
Рођен је 1924. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а затим је специјализовао неуропсихијатрију, док је психотерапију специјализовао у Швајцарској, Немачкој и Француској.
Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је Пасторалну психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.
Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а повремено је држао предавања у Београду и широм Србије.
Био је члан Удружења књижевника Србије, Медицинске академије и САНУ. Написао је 32 књиге. Много пута је награђиван. Тако је прошле године постао добитник почасне дипломе „Народни учитељ“, Факултета педагошких наука у Јагодини, која се додељује „за посебан допринос развоју образовања и афирмацији факултета“. Исте године, заједно са Миланом Плетелом, добио је Велику повељу „Бранковог кола“ за „непрекинуту и узвишену сарадњу“ током протекле три деценије, како је тада наведено у саопштењу „Бранковог кола“. Награда за животно дело „Доситеј Обрадовић“ уручена је Јеротићу 2014. године у Народном позоришту у Београду.
Много дивних и мудрих мисли оставио је Јеротић иза себе, а готово до последњих дана био је гост на бројним трибинама на којима се расправљало о религији, психијатрији и филозофији.  Требао би нам огроман простор да би пустили све те мисли љубави, породици, деци, свакодневном животу, вери и невери, хришћанству, човековој етици и моралу… Али, ево неких:

О браку и деци

„Деца не учвршћују брак. Тамо где је добар брак, може постати још бољи са децом. Тамо где није добар, постаје још гори. Стабилни бракови су стабилни, без обзира на то колико деце има. Значи, дете је управо онакво какав је брак.“Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине“.

О љубави

„Имамо духовну љубав, интелектуалну, емотивну и физичку. Нећу да рангирам, свака од тих љубави је битна. Четири компоненте никад нису задовољене јер идеалног брака нема. Нека буду две, и код једног и код другог… Не знам које… Свака је значајна.“
„Три најчешћа облика љубави су: љубав према родитељима, љубав према деци, љубав према партнеру. Наравно, постоји љубав према Богу. Љубав према отаџбини, професији… Прва је љубав према партнеру, друга према детету, трећа према родитељима. А како? Библија: И одвојићеш се од оца свога и мајке своје, и прилепићеш се жени својој, и бићете једно тело…“.

О лекарима и пацијентима

„Човек је биће сумње и поверења и стално се развија, па тако и ми лекари морамо да учимо да будемо обдарени емпатијом. Бољи смо лекари када нам је стало до пацијената. Човек је леп када има лепу реч за друге, а емпатија је важна и лековита, о томе нема спора. Утицај средине је веома битан, а лекари и медицинске сестре имају важан утицај на децу“.

О животу и свакодневници
„Ритам живота и свакодневна трка за усавршавањем и доказивањем отуђује нас од природе… Ја сам градско дете, али сам остао веран природи до данашњег дана, док сам у првој половини живота све више уживао на мору и сунцу, од друге половине живота сам уживао шетњама природом Неготинске крајине, тако сам више последњих деценија шетао планинама Србије и Словеније, откривајући у планинама већу разноврсност и привлачнију лепоту детаља него на мору.“
Како мушкарац види жену?
Јеротић је писао о седам погледа (виђења) жене, која могу много да открију о природи и јачини односа. Међу њима су нежан, сажаљив, потцењивачки, пожудан, уплашен, послован и равнодушан поглед.
„И после свих овде, на брзину набројаних ‘погледа мушкарца на жену’, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа”.
Често је говорио и о хришћанству, али и о томе како човек мора да живи у моралу, етици и да буде човек. Осим о одмору и окрепљењу, у књизи „Човек и његов идентитет“ Јеротић је покушао да да одговоре на питања – шта значи бити зрела личност, да ли је избор партнера случајност, како јога утиче на психу…
Писао је у тој књизи да сурови бирократски начин опхођења људи у заједници рађа несигурност и забринутост.
„Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно и то: Или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести“, написао је Јеротић.
О искушењу написао је да је оно увек присутно у човеку и то „у дубинама његовог непрегледног, несавесног живота“. О историји каже да је узалуд покушавао да продре у „мистерију“ њеног „смисла“. Додаје да у њој све изгледа „збркано, нелогично и случајно“.
Отишао је тихо, живео је скромно, али својим делима, мудрошћу и добротом задужио нас је за сва времена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.