Зашто се ћути о стрељању 72 пилота?

Пише: др Предраг Ристић

Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стријељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, надаo се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог светског рата, допринети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца, али ни та комисија  није урадила ништа по овом питању.

УБИЈЕН НА ПРА ВДИ БОГА: Пилот Иса Мандарић

Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства, успeо је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан пре него што овај град постао дeо Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживели четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора.

-Као човек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини -сећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година.

Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човјек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“

Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посетио Историјски музеј у Панчеву и поднио захтев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стрељаних пилота краљевске авијације не поседују никакву документацију. А након формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно радити на случају стријељаних пилота, али од тога није било ништа.

За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и председник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић каже:

-Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73 године ћути о тако великом злочину.

Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом делу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Веће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извесни Гавро Шкриванић.

У  тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак гдје су саслушавани и стријељани у близини Јабуке код Панчева. На том мјесту се данас налази споменик Стратиште посвећено Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Њемаца, али никакво обиљежје не постоји за стријељане пилоте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.