Улица јунаку који је Павелићу дошао главе

Комисија за споменике и називе тргова и улица Београда одлучила је да Загорска улица (доле на мапи) у Земуну понесе име Благоја Јововића, човека који је пре 63 године испалио смртоносне хице у злочинца Анту Павелића у главном граду Аргентине.

SlikaЈер једино се њему, поглавнику Независне Државе Хрватске, није никад судило. Вођа усташког покрета, ревносни нацистички злочиначки шегрт, готово да је једини квислинг из Другог светског рата који је измакао правди. Седам месеци по завршетку ратних страхота, 20. новембра 1945, у Нирнбергу почиње суђење истакнутим члановима војне, политичке и економске елите Трећег рајха. Неколико месеци по ослобођењу Француске, у Паризу се суди маршалу Петену због сарадње са окупатором. Осуђен је на смрт. Нешто касније казна је преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору.

Видкун Квислинг, норвешки политичар, сарадник нациста, стрељан је 10. октобра 1945. после суђења које је показало све ужасе његовог режима у овој скандинавској земљи. По њему ће симболично бити названи сви који су наносили штету сопственом народу зарад интереса завојевача. Сличну судбину доживеће и генерал Драгољуб Дража Михаиловић, који ће 1946. године бити оптужен, осуђен и стрељан.

Док се њима судило, Анте Павелић се слободно шетао Буенос Ајресом. Нормално је да се постави питање зашто у бившој држави није суђено осведоченом ратном злочинцу. Тим пре што је још одлуком Авноја крајем 1943. формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Анте Павелић, уз најближе сараднике из НДХ, био је у жижи интересовања. Започети посао овог тела, доцније названог Земаљска комисија, после 1947. преузело је Истражно одељење Јавног тужилаштва Хрватске.

У тим поратним годинама, јавно тужилаштво је прикупљало доказе и спроводило заједничку истрагу против двојице усташких „дужносника“, Анте Павелића и Андрије Артуковића. Опширна оптужница, на неколико хиљада страна, по званичној верзији завршена је 1951, после четири године рада. Ти списи тужилаштва депоновани су у Хрватском државном архиву и налазе се спаковани у осам кутија под називом „Оптужништво, Павелић и Артуковић“.

Онда се нешто променило. Из врха државе проглашен је „ловостај“ на поглавника. У „сефу памћења“ Бошка Видаковића, који је дуго боравио у Буенос Ајресу са посебним овлашћењем да припреми отмицу Павелића, остало је забележено много тога. Тако су он и ондашњи амбасадор у Аргентини Франце Пирц већ били утаначили споразум са једном америчком екипом да вођу усташа испоручи, на отвореном мору, једном нашем броду. У последњем тренутку из Београда је стигла порука да се, по Титовој наредби, цела операција одложи за боља времена.

Неколико година касније Стево Крајачић, тадашњи председник Скупштине Хрватске, на једном састанку врха обавештајне заједнице, овај Титов потез је објаснио:

„Након стрељања Драже Михаиловића и самоубиства генерала Милана Недића, који је искористио тренутке непажње стражара и сурвао се са највишег прозора београдског затвора – а што су у западним новинама пропратили злим чланцима како то није било самоубиство, него најпримитивније полицијско убиство – и осуде Алојзија Степинца у Загребу, друг Тито нам је, како би стишао капиталистичку оркестрирану халабуку, наложио да одустанемо од Павелићеве отмице, јер би се такав чин изродио у међународни скандал без преседана.“

„Ловостајем“ који је проглашен средином прошлог века није стављена тачка, јер се 1956. године оптужница против усташког поглавара активира и допуњује. У главном делу оптужнице, која носи датум 7. мај 1956. и која је прослеђена Окружном суду у Загребу, пише: „Од мјесеца априла 1941. до почетка мјесеца маја 1945, искориштавајући привремену окупацију земље, Павелић основао у окупираном дијелу Југославије, и то у Хрватској, Сријему, Банату и Босни и Херцеговини, терористичку организацију названу Усташка надзорна служба. Задатак је био да, поред осталих делатности, упућује у логоре основане у Јасеновцу и Старој Градишки, особе које те организације оцијене као непоћудне…“

ТИТО СПРЕЧИО ПАВЕЛИЋЕВУ ОТМИЦУ: Четник Благоје Јововић претекао хрватску,  српску и израелску службу
Крвник Анте Павелић са породицом у Аргентини

Дешавало се нешто незамисливо за једну озбиљну земљу, како је тада Југославију доживљавала партијска врхушка. Службе у Загребу и Београду, потпуно независно једна од друге, припремају нови план за отмицу или ликвидацију Анте Павелића, који безбедно живи у предграђу Буенос Ајреса.

У вили на Јабуковцу, коју су Загрепчани у жаргону звали забрањеним градом, средином јуна 1956. окупили су се Стево Крајачић, пуковник Ђуро Милић Шиљо, Вељко Дракулић, Далибор Јакаши Маљчик, Срећко Шимурин и Петар Рак, млади сарадник Удбе из далеког Чилеа. Крајачић је без неког увода одмах прешао на ствар:

„Другови, крећемо са нашом досад најважнијом операцијом. Назваћемо је операција Павелић! Ово знамо само нас шесторица. Не знају чак ни другови Тито и Ранковић! Чуће на време!“

Неки месец касније, у кабинету Слободана Пенезића Крцуна окупили су се Слободан Крстић Уча, Бошко Видаковић, Станимир Динчић, Јова Капичић, Антон Колендић, Воја Биљановић и Славољуб Петровић Ђера, тадашњи амбасадор у Аргентини. Тема разговора је атентат на усташког поглавника Анту Павелића.

– Засада ништа. Обавестићемо их ако за то дође време. Сада акцију водимо ми – рекао је Крцун.

Некако у исто време те 1956, у потеру за Павелићем креће и израелска обавештајна служба Мосад. Израелцима нису били потребни ловорови венци за Павелићеву кожу, већ да им ова акција послужи као уигравање за предстојећи лов на „крупне“ нацисте. То је уједно била и захвалност Титу што је Југославија међу првим државама, у мају 1948, признала Израел.

Улицу у Београду добиће и Даниловграђанин Благоје Јововић који је 1957.  ликвидирао Павелића - ИН4С
Пронашао је у Буенос Ајресу и пуцао на злочинца 1957. године: Благоје Јововић из ратних дана

Инспирацију за овај подухват добили су од Симона Визентала. Овај прослављени ловац на немачке злочинце сматрао је да би Израел добио на популарности када би светска јавност сазнала да су потомци побијених жртава у логорима у Хрватској, ухватили Павелића и предали га Југославији.

Планове хрватске и српске Удбе, међутим, пореметиће тридесетпетогодишњи Благоје Јововић, рођен у селу Косићу, код Даниловграда, у Црној Гори. Био је припадник четничких добровољачких јединица. Јововић је успео да преживи голготу црногорских четника у Словенији и пребегне у Италију, а после за Енглеску. Из Лондона се у јесен 1947, као избеглица, уселио у Аргентину. Брзо се снашао, уздигао се као успешан трговац, индустријалац и хотелијер. Био га је глас окретног, способног и предузимљивог младог човека, који уме да створи новац. Оженио се Аргентинком, која му је родила сина и две кћерке.

У листу „Ла пренса“ који је излазио у Буенос Ајресу, прочитао је текст да се Анте Павелић слободно креће главним градом Аргентине и да троши новац који је опљачкао од Срба и Јевреја. Тог дана се заклео да ће пронаћи зликовца и осветити све побијене Србе! Обратио се и југословенској амбасади тражећи само да му обезбеде оружје. Али изгледа да га нису озбиљно схватили. Успева некако да се сам довије. Набавио је пиштољ, али дамски, малог калибра. То ће бити једини разлог што Павелића није убио „из прве“.

Недалеко од Павелићеве куће, у улици Авијадор Мермоз, 10. априла 1957, Благоје је пуцао на поглавника. Испалио је пет метака. Два су га погодила. Смештен је у сиријско-либанску болницу, где је залечен. Павелић је средином јула из Аргентине кренуо у ново бекство, овај пут у Сантјаго де Чиле, из кога ће се после четири месеца упутити у Шпанију. Ушао је са италијанским пасошем, одазивајући се на име Марио Гаљани. Настаниће се у Мадриду. Анте Павелић је умро у сну, у немачкој клиници у Мадриду, у понедељак, 28. децембра 1959, у зору. Професор Рудолф Сајц дао је дијагнозу: метак који је испалио Благоје остао је заглављен између пршљенова, изазвао је тровање, а потом и смрт. Благоје је, са закашњењем, ипак успео да убије усташког поглавника.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.